’’MARXizam“ za početnike - Groucho, Chico, Gummo i Harpo

     

Protivurečeći zdravom razumu, mnogi istinski čudaci i nekonformisti sveta su kroz istoriju humora – ’’možda najčudnijeg i najgenijalnijeg dostignuća čovečanstva”, kako ga je na čudesno lep i pronicljiv način definisao slavni nemački književnik Hermann Hesse, svojom briljantnom kreativnošću i nadahnućem vremenom stvorili ono što će svet na kraju nazvati – nadrealistični humor, humor doveden do krajnosti, brutalno apsurdan, naizgled idiotski, groteskan, ironičan i satiričan, humor kome se često smejemo a da ni sami nismo sigurni čemu se zapravo smejemo... Otac nadrealizma, francuski pesnik i kritičar, Andre Breton, koristio je izraz ’’crni humor“, objavivši davne 1937. svoju čuvenu ’’Antologiju crnog humora“.

   Jedan od najznačajnijih delova te priče, priče o neobičnom svetu apsurdnog, crnog ili nadrealističnog humora (ma kako ga imenovali) bila su svakako legendarna braća Marks ( i njihov otkačeni, ’’marxistički“ nadrealistični pogled na svet). Na pola puta između pozorišta i vašarske zabave vodvilj je doprineo regrutovanju mnoštva komičara koji su počeli da dobijaju posao u fllmskim slapstik – komedijama. Među njima našla su se i braća Marx. 

   Premda će svetsku afirmaciju doživeti nastupajući u filmovima, početno vodviljsko iskustvo bilo je više nego dragoceno za braču Marks. Tih dana u autobigrafiji ’’Grupo i ja“, priseča se Gručo Marks:’’ Na trotoaru, tik uz pozorište, stajao je prodavac sendviča od pržene govedine. Imao je malu tezgu i na njoj komad prženog goveđeg mesa veličine kofera. Izvodili smo četiri predstave na dan i prilikom ulaska i izlaska iz pozorišta bilo je neophodno da prođemo pored ovog komada pržene govedine ravno osam puta – četiri puta pri ulasku i četiri puta pri izlasku. Petkom je naša glad za mesom bila tolika da smo počeli čudno da zagledamo jedni druge. Posetili smo upravnika i zamolili ga za akontaciju. ’’Ne dam ni pare!odgovorio je. Prošli put sam isplatio ’’Tri leteća Simpsona“. Dvojica su se napila, a treći aterirao na gospođu u pedesetom redu“. U to vreme sam na pozornici nosio kosmate brkove pričvršćene lepkom. Bilo je lako staviti ih, ali ubistveno skinuti s lica. Možda je to samo moja uobrazilja, ali činilo mi se da tokom vremena kao posledica neprekidnog stavljanja i uklanjanja veštačkih brkova moja gornja nepca postaju sve tanja. Plašio sam se da bih, ukoliko nastavim sa tim lepljenjem na kraju postao jedini čovek u vodvilju koji ispod nosa nema ničeg osim brade“... Iscrtavajući brkove i predeo ispod obrva masnom bojom, Gručo je stvorio upečatljivu i jedinstvenu masku koja će postati isto tako raspoznatljiva kao i silueta slavnog komičara Čarlija Čaplina.

     Ono što je ekscentričnu braću Marks izdvajalo od tada mnogobrojnih komičara (spomenimo samo legendarnog Šarla akrobatu ( Charles Chaplin) i Bastera Kitona (Buster Keaton) i timova bila je njihova sklonost improvizovanju i neukrotivosti njihove zezatorske, lucidne i nepredvidive prirode, jedinstvenog talenta za komiku (sve ono što je tih decenija, prve polovine dvadesetog veka u književnost uveo nenadmašni ruski književnik Danil Harms, ludilom svojih kratkih priča i drama, našlo je svoje mesto i na pozornici i filmskom platnu). Četvorica braće Marx (Groucho, Chico, Gummo i Harpo) postali su prava senzacija Broadwaya, predstavom ’’I ll Say She Is“ (1924. godine). Predstave koje su izvodili dvadesetih godina na Brodveju skoro da nisu imale nikakve veze sa scenarijom, to jest pisanim predloškom za predstavu. Scenaristi jedva da su prepoznavali svoja dela: na vrhuncu opšte ludnice na sceni Gručo je imao običaj da se okrene prema publici i dobacuje koješta. Tu naviku je zadržao čak i tokom filmskih snimanja što je režisere i producente dovodilo do očaja... Malo je znano da su oni u show bussinesu stvarali još dve decenije pre toga. Potiču iz (malo je reći) veoma muzikom i pozorištem inficirane porodice nemačkih Židova. Deda Levy Marx je popravljao kišobrane a u slobodno se vreme bavio trbuhozborstvom, dok je baba Fanny svirala harfu.

   Braća Marx uveli su pravu revoluciju u američku filmsku komediju anarhističkim pristupom u kome su stvari postavljali po sistemu: ’’što više, šarenije, luđe i urnebesnije“. Nakon početnih uspeha, fantastični kvartet napušta Gummo i zamenjuje ga najmlađi brat Zeppo, da bi se nedugo potom i on osamostalio, te su svetsku slavu pokupila, ipak, samo trojica braće - Chico (Leonard Marx, 1886. - 1961.) koji je najčešće glumio Italijana koji je mumljao engleski i svirao klavir, Harpo (Adolph Arthur Marx, 1888. -1964.), koji nikad nije progovorio na filmu, jurio prsate plavuše, stvarao totalnu pometnju gde god bi se našao i nenadmašno muzicirao na harfi, te neprevaziđeni, genijalni i najupečatljiviji - Groucho (Julius Henry Marx, 1890. -1977.) sa svojim tamnim i masnim (ucrtanim, inače) brkovima i obrvama, ludačkim hodom u pognutom stavu, koji je najčešće igrao umišljene i mudre brbljivce često na drugoj strani zakona.

   Jedanaest filmova snimljenih u razdoblju od 1929. do 1949., istaklo je neke jedinstvene osobenosti braće Marks ( među najznačajnija ostvarenja spadaju filmovi Majmunski posao (1931), Konjsko perje (1932), Pačja supa (1933), Noć u operi (1935) i Dan na trkama (1937)). Kao prvo, koristili su često neprevodive igre reči, koje su u kinematografiji (tih godina još u povoju, te pojavi prvih zvučnih filmova) tek izašloj iz ’’nemog“ perioda, bile pravo otkriće. Kao drugo, koristili su humor izgrađen na situacijama kakve je teško čak i zamisliti. Producenti su s druge strane, plašeći se da bi bizarna ludiranja Mar(k)sovaca mogla odbiti najširu publiku, ublažavali njihove filmove muzičkim tačkama i srceparajućim melodramatskim zapletima. Ostvarenja u kojima je njihova ludost nesputana i oslobođena kao u filmu ’’Hotelske usluge“ iz 1938., činila su se suviše avangardnim i ispred svog vremena i nisu doživljavala komercijalni uspeh. 

 

   Van velikog platna, braća su se ponašala isto kao na filmu - imali su tendenciju da rasture sve čega bi se dohvatili i gde bi stigli. Najuspelije su filmove snimili za firmu MGM: ’’Noć u Operi“ (1935.) i ’’Dan na trkama“ (1937.), a rock bend Queen inspirisan ovim filmovima jednako je nazvao svoja dva najuspelija albuma. Njihov poslednji koliko-toliko uspešni film bio je ’’Love Happy“, (1949.), a nakon njega svako se posvetio solo-karijeri: Chico je oformio muzičku grupu, Harpo je na velikim turnejama muzicirao i glumio te tako bio jedan od prvih američkih glumaca koji su nastupili u nekadašnjem SSSR-u, a Groucho je svoju drugu mladost započeo vođenjem radio i TV-kviza ’’You Bet Your Life“.

    Uticaj rada braće Marx na svakodnevicu (ne samo prosečnog Amerikanca) i danas je ogroman. Oni su pokrenuli novi talas u filmskoj komediji, zanemarujući smisao, po sistemu ’’logika - zbogom!“, pokazujući da se može biti slobodan i svoj i ujedno zaraditi pare. Nemerljiv uticaj imali su na velikog američkog filmskog reditelja i svojevremeno stand up komičara Woody Allena, pre svih. Povrh svega cinizam i nemilosrdno žigosanje svih devijantnih pojava savremenog (britanskog) društva čuvene komičarske ekipe – Monty Python’s flying circus oslanjao se na razgradnji humora braće Marx, naročito Grouchov verbalni nadrealizam. Napokon, uticaj njihove komike seže do teatra apsurda i avangardnih komada legendarnog pisca Ežena Joneska. U danima velike ekonomske krize podizali su moral naciji, a neke od ključnih sentenci iz filmova ove trojice glumaca i muzičara (Groucho je sjajno pevao i svirao gitaru i ukulele) i danas su sastavni deo slenga američke omladine:

   ’’Ubio sam slona u svojoj pidžami. Kako je dospeo u moju pidžamu? To nikada neću saznati.“