Retki ukrasi, kamenje koje peva,
krv što otiče tek u sjaju astrala.
Skriva i leglo ova gorda obala,
zmiju zaziva zaboravljena Eva.
Kroz zeleni zvuk kasnoga popodneva
neprimećena slika negde nestala,
leluja senka kroz tamna ogledala –
plav pazuh čežnje, bordel o kom se sneva.
Zdenac obilja u senci mučitelja.
Poslednji svedok, knjiga kad se zaklopi,
ljubiće zub i kandžu pomiritelja.
Pesmom prigrli bol koji posvud kipi,
pitagorejski znak postaće posveta,
autoportret što ga stvori poeta.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.