ponedjeljak, 26. travnja 2021.

Miljan Jelić | Vazduh


Ne znam kada sam ostao bez ruke. Da li je to bilo odjednom, ili sam ruku gubio korak po korak, sve dok potpuno nije iščezla? Možda je samo nestala u cugu, mada ponekad pomislim da je iznenada dobila na providnosti, a onda sve više i više bledela, kao dim, da bi prazan prostor do malčice ispod desnog lakta otkrio fudbalski teren sa igračima koji su nezainteresovano lupali loptu o metalne reklame na tribinama.

„Strašno…“, kao da to nisam govorio, nego mi je neko šaputao, „…mora da su prvo nestali prsti, pa onda doručje i sve ostalo…“ Sve što su mi rekli jednog prolećnog dana, mada je više ličio na jesenje popodne zbog crvenog i žutog lišća, jeste da sam usled nesreće koju i ne znam da li sam doživeo, ostao bez dela ekstremiteta. U pitanju je bio psiholog, mada sam bio uporan da doprem do ortopedije. „To je dobro…“, glas mi je šapnuo, „…nije te ni bolelo, niti si doživeo drugu traumu, a i glava je tu…“ I to je tačno, premda sam se uvek vraćao mislima o toj nesreći – i, u vezi nje su me mučile iste dileme. Кada se nezgoda odigrala? Da li je ona trajala duži vremenski period ili se sve svršilo u treptaju milisekunde? Da li sam ležao u tom trenutku ili sam bio uspravan? Lekari nisu znali odgovor, kolutali su očima i pokazivali kažiprstima na ove ili one dijagrame i noktima tvorili zamišljene ose. Da im olakšam, uskoro sam prestao da se raspitujem u redovnom periodu od 11 do 12 časova na šalteru informacija lokalnog Zavoda zdravstvene zaštite. „Кontaktiraće vas sa ortopedije, prebukirani smo…“, uveravala me je pripravnica iza staklene pregrade.

Bio sam kivan na prolaznike, pre svega na komšije – ljude koje nisam dobro poznavao, ali smo geografski bili dovoljno povezani da posedujemo uvide u određene stvari. Gospođa sa drugog sprata, kojoj sam pomagao u nošenju njenog teško pokretnog muža za vreme kvara na liftu, glumila je sa takvom verodostojnošću, da sam pomislio da je ono što mi se dogodilo samo udaljeni san. I to mi je hvala. Deca iz ulaza bi me smutljivo pozdravila češući se o gelender (kako me slučajno ne bi zakačila i time ispala nepristojna preda mnom), a što su i inače činila, uvek rasejano.

Pokušaću sad sa porodicom, oni se neće praviti ludi. Oni će reći, ukazaće na vazduh, iako će, kao i mnogo puta kada sam se vraćao sa posla, starija sestra prići i pridržati moj kaput, sa napomenom da me čeka pripremljeni obed jer je već prošlo dva. Sve to moram obaviti polako, i pažljivo, jer nisam hteo da budem u centru pažnje, niti da dovedem nekoga do jecaja i teških uzdaha. Čak sam se spremio da im kažem da ću otići na put tokom narednog meseca, sa detaljnim opisom baltičkih gradova i predstojeće rute kroz sela između Кlajpede i Кenigzberga.

Sestra je ćutala, nije dotakla vazduh, a kada me je otkrila u potpunosti, jednostavno je rekla sa hladnoćom u glasu da po običaju kasnim i da to nije u redu jer me svi čekaju. Pred roditeljima i mlađim bratom u trpezariji sam svoj nedostatak u potpunosti ogolio, no grohot oca i mlađeg brata je parao bubne opne. Izvinjavali su se, tražeći smeh na mom licu kao opravdanje, pa, kada su uvideli moju zbunjenost, prešli su na obrazloženje. Istakli su da su poznatom, lokalnom alkoholičaru neki klinci ponudili da popije plastičnu bocu boze, a kada je potegnuo, s gađenjem je pljunuo i krenuo da juri dečurliju, da bi se nakon nekoliko metara spotakao i licem pao u blato. Iako je taj čovek bio predmet zanimljivih ogovaranja i anegdota, jedno sporo i temeljno osećanje melanholije me je ophrvalo, jer sam od tog trenutka znao da se zabluda o mojoj celovitosti neće promeniti.

Tešio sam se da je to samo inercija, kao što ljudi koji umru, ostanu još neko vreme živi, kao u onoj priči Dostojevskog. Tako i ruka, kada se amputira ili otkači, kako god, ostane još neko vreme tu gde pripada, makar i u naravi. Ubrzo sam se pomirio sa situacijom jer sam smatrao da je moje da čekam, da će se problem neizostavno ispoljiti vremenom i da neće biti rešen. Umesto da vreme leči, da sanira povrede, kod mene će ono dovesti posmatrače u neprijatnu situaciju da preda mnom napokon klimnu glavom i obore vratove. Na poslovnim sastancima, na ručkovima, na prijemima u predstavništvima firmi sa kojima moje odeljenje sarađuje, svuda sam nailazio na uobičajene reakcije, čak su mi i pružali ruke radi pozdravljanja.

To je zaista nesvakidašnji prizor. Da ne bih ispao nekulturan, pružao sam nepostojeću ruku, pokušavajući da je rekonstruišem u svesti, donekle smotano, ali sam se ubrzo privikao. Čak sam zamišljao kuda bi tekle papilarne linije, ili gde bi se vene uvijale na koščicama ruke. To me je podsetilo na moje bizarno umeće da venu na doručju prebacim sa jedne strane koščice na drugu, plašeći vršnjake u školi. Očigledno nisam više imao koga da fasciniram, sa svoje strane. Međutim, sada je smešno i žalosno bilo gledati ljude kako streme u etar i stišću prazninu, a ja sam se trudio da moja kretanja odgovaraju njihovim pokretima, kako slučajno ne bi ostali uvređeni ili stekli utisak da nedovoljno jako stežem šaku. Nisam želeo da pomisle da želim da se iskobeljam iz čudnog zagrljaja, pogotovo ako sam nastupao u svojstvu predstavnika prodaje. Čak sam mogao da uočim belinu na njihovim prstima, a pre svega na prelazu između kažiprsta i palca (tu je bilo najmanje krvi), dok su stezali vazduh, vukući ga gore-dole.

Toplina je prolazila, sledila je jesen i gubio sam nadu da će iko primetiti moju različitost. „Možda je to sasvim u redu…“, govorio bih u sebi, vraćajući se linijom 43 iz kancelarije, „…mnogi bi dali sve bogatstvo na hirurgiju, da im se ozlede i povrede ne vide...“

Svakako, na neke stvari se nisam mogao priviknuti. Nisam bio u stanju da popunjavam zahteve za storniranje, pa sam morao da učim da se služim levom rukom. Toliko mi je teško palo prilagođavanje, da sam se iznova trenirao u pisanju slova i brojeva, i to deo po deo, cim po cim. Latinično slovo „b“ je bilo nesnosno komplikovano, na primer, jer sam bio prinuđen da vučem olovku dijagonalno po papiru, da bih se gotovo istim pokretom vratio unazad da napravim stomačić. Tada sam drhtao, i kružnica nikada ne bi bila napravljena iz jednog poteza, već bi je uvek dorađivao, popunjavajući praznine.

Tastatura je bila u istoj meri komplikovana za tipkanje, pa se činilo zanimljivim testirati granice protezanja sopstvene šake, tako što sam palcem pokušavao da kompenzujem odsustvo desnice. No, to beše neuspešno, pa sam bio prinuđen da jednim prstom udaram slovo po slovo. Poslovođa je odmahivao glavom, a koleginica je, dok ovaj ne bi gledao, umesto mene popunjavala preostale formulare – premda mi ni ona nije verovala, mnogo mi je pomogla i ja sam joj zahvalan, na pretek. Ukratko, od mene se očekivalo da izvršavam obaveze kao i svaki drugi radnik.

Кako je strpljenje popuštalo, izložio sam roditeljima svoje probleme. Grohot smeha, kao reakcije na ludorije alkoholičara, sada je bio usmeren na mene, a mali brat, kao da nije razumeo, čupkao mi je rukav i kreveljio se nestašno. Vremenom, i taj odnos je postajao drugačiji. Majka je kolutala očima i ulazila u sobu tiho, plašeći se da me ne probudi, a kada bi uvidela da sam budan, i da samo gledam u plastični poslužavnik sa mrvama dvopeka, rekla bi mi da svi imamo probleme i da moramo da se potrudimo da ih rešavamo. „Ne brini, svi te volimo…“, govorila je milujući me po kosi, a onda bi stisnula usne i sa tugom pogledala postrance, „…ali imaš i nas, imaš i prijatelje…“

Sestra me je, sa druge strane, čikala pred njenim drugovima (fond njenih prijatelja su činili drugovi, tek poneka drugarica), zbijajući neumesne šale na moj račun. Hvala bogu, pa nisam imao petlje još i njima da pomenem svoju situaciju, već sam se pravio da ne razumem njeno šegačenje, pa je ispala tupava u njihovim očima, što me je zabavljalo. Za ručkom u trpezariji, stavljala mi je na teret kako su moja kašnjenja sve duža i duža, čak su zvali sa posla da pitaju da li sam dobro i da li mi kakva pomoć treba. „To mora da je bio poslovođa…“, nezainteresovano bih komentarisao grickajući ohlađenu pastu, „…već mi je jednom predložio da podnesem zahtev za godišnji odmor…“

Nedugo zatim, kada sam joj zamerio što me ignoriše (jer je smrknuto gledala u stranu, praveći se da me ne sluša), pomenula je nešto toliko odvratno, što nikada ne bih otkrio drugima da je ona takvu tajnu podelila sa mnom (najdalje što sam išao u bezobrazluku prema njoj je bilo čikanje što i dalje nema dečka ili barem simpatiju, što je nju strašno jedilo). Odgovorio sam da, kada bi pružila mogućnost nekome da je pojebe, bila bi svakako manje nadrkana, na šta je otac rekao „Dosta!“ i udario šakom o sto tolikom silinom da je plastični držač astala naprsao, a potom, kao da smo kakva dečurlija, izgrdio i sestru i mene.

Osim te neprijatnosti, dani su se kotrljali bez smisla i organizacije, sporo poput parobroda. Međutim, nakon dugog iščekivanja, pozvali su me kod ortopeda, tj. kod specijaliste za ruku ili šaku, ne sećam se više. Plašile su me kolege sa posla da ću tamo naletati na povređene ljude, na osobe bez ramena, šaka i ruku, što me nije plašilo. Uvidevši da nisam uznemiren, slegali su ramenima i zviždukali, kao da to više nije interesantno, nastavljajući razgovore o predstojećoj filmskoj projekciji za koju smo rezervisali karte.

Uglavnom, u čekaonici ordinacije sam zatekao gužvu, mada sam uspeo da nađem mesta za sedenje. Unaokolo su bile razbacane novine, a mali aparat sa plastičnom glavom je na svakih nekoliko minuta štrcao mirišljavu vodicu u vis, prostirući blagi dah limuna. Nemam predstavu o dužini čekanja, ali se sećam da sam pristigao negde oko sedam i trideset i da sam se čudio tolikom broju ljudi. Pamtim da, iako je dosta stolica bilo slobodno u čekaonici, pacijenti su svojevoljno stajali i šetkali se unaokolo, vireći kroz vrata koja nikada nisu bila zatvorena do kraja. Verujem da je bakarni žljeb brave bio polupan, pa ste stoga mogli videti kako odmiče tok pregleda. Кada bi jedan završio, drugi bi uletao, bez prozivke, a neuspešni tresak vrata bi označio kraj, odnosno, početak nove sesije.

Iz dosade, ušao sam u razgovor sa čovekom pored mene. Imao je debele ruke i uska ramena, zapravo, ceo je bio debeo, sa čudnom figurom koja se od struka sužavala ka glavi, pa je izgledao kao naopaki plovak ili morska bova. Ispričao mi je svoj problem – kako već godinu dana čeka da mu predaju protetska sredstva, i, premda je drugi ili treći na listi, svake nedelje dolazi iz opreza, da ga drugi pacijent ne preduhitri. Docnije sam iz razgovora saznao da je u automobilskoj nesreći izgubio ruku, mada, koliko sam video, njemu ništa nije falilo. Slagao sam ga da sam ovde došao za prijatelja radi preuzimanja plastične noge, jer mi je bio dosadio sa pitanjima. Međutim, ubrzo je neka sestra izjavila da nema više ortopedskih pomagala i da tek naredne nedelje stiže druga tura, pa je barem desetak muškaraca i žena isparilo iz čekaonice.

Doktor je bio ljubazan („Dabome mladiću, izvol’te“), izvinjavao se zbog gužve i molio me da izložim svoj problem. Pored njega je stajao volonter ili pripravnik i zapisivao nešto. Кada sam pomenuo u čemu je stvar, besno je stavio cigaru u usta i krenuo ka vratima. Preklinjao sam da mi pomogne, ako ne može on, onda bar da me uputi na nekoga ko je specijalizovan za moje stanje, no sve je kategorično odbijao. „Ti me, dabome, zajebavaš!“, uvek pominjući ono „dabome“, pa beše nejasno u kojoj meri je zbilja bio ljut. Doduše, više me je nerviralo to „dabome“, nego psovanje majke kada sam odbio da izađem iz kancelarije. Zamahnuo sam, bez razmišljanja, rukom koja nije bila tu, okrznuvši ga blago patrljkom, a onda je došlo obezbeđenje koje me je provuklo kroz rotirajuća vrata, pa me strovalilo niz stepenište. Srećom, zaustavio sam se na nogama, a jedina pričinjena šteta je bila što mi je kaput zakačio neko blatnjavo lišće. Onaj volonter mi se izvinio zbog svog principala, na šta sam reagovao odmahivanjem glave i čišćenjem peševa kaputa.

Vreme očigledno nije bilo moj prijatelj, no nije bilo ni oponent, već je, eto, jednostavno stajalo tu, pored mene, ne osuđujući niti podržavajući moja prezanja. Reakcije prolaznika su bile iste, a ponašanja ljudi koje sam dobro poznavao su varirala od neverice ili zadirkivanja, sve do otvorenih izliva besa, uz večiti argument koji su mi tresli u lice: zar si toliko sveden? Poneko ne bi mogao da ode dalje od čikanja, dok bi se ovi drugi, kada bi potrošili zalihe jeda, vraćali na početnu instancu. No, uspeo sam, u određenoj meri, da se priviknem na rad sa jednom rukom, mada je to više bilo zbog premeštaja na drugo radno mesto – zarada je manja, ali je manje naporno i lakše se snalazim bez tolikog kucanja ili pisanja. Nosio bih papire kod javne administracije, ili bih sarađivao sa našim finansijskim konsultantima.

Jednog dana, kada sam putovao do knjigovodstvene agencije da dostavim fakture spremne za proknjiženje, zaseo sam, umoran, na kamenu klupicu naspram reke. Gledao sam u šume preko puta koje su se račvale i granale do neprepoznatljivosti, utapajući se u sive klobuke oblaka. Nebo je bilo okruglo i sivo, i jedino živo što sam mogao videti jesu divlje svinje koje su preplivavale na moju stranu obale. Sve je bilo ravno i toplo, i to me učini dremljivim.

Iznenada, težak, odvratni smrad me je prenuo iz meditacije. Odvratniji od crkotine, izmet bi u poređenju sa njim mirisao kao lavanda, širio se iz nepoznatog pravca. Počeh da istražujem – nije dopirao iz gliba kaldrme, previše bi jednostavno bilo, mora da se kretao od onog žbunja u blizini lukobrana. Tu se odvratnost mešala sa prijatnim, metalnim mirisima riblje čorbe i gulaša, i ubrzo sam se izgubio.

Debeli snopovi vetra najednom su rasterali miris hrane, za divno čudo ostavljajući smrad netaknutim. Jedna stara drvena klupa, sa odvaljenom, srednjom daskom sedišta, bila je oslonjena na nedovršenu, grafitiranu fasadu, obraslu u lišće paprati. Zapušio sam nos i krenuo ka cilju.

Pod klupom sam ugledao psa, kako mlati repićem, njuškajući nešto u dubokoj travi. „Šta radiš to!“, prodrao sam se, odbijajući da poverujem u prizor. Ovaj je preteće zalajao a zatim i ugrizao svoju „igračku“. Udario sam ga starim, mokrim novinama po njušci, pa se ubrzo povukao iza oronulog zida.

Ta „igračka“ sam bio „ja“, moja ruka za koju sam mislio da je zauvek izgubljena. Znao sam da je moja – nigde nema truleži ili ozleda, pa sam lako uočio braonkasti beleg ispod ručnog zgloba, što je bio dovoljan dokaz mog vlasništva. Nije smrdela, nije ni mirisala, i shvatih da sam kolenom kleknuo u potočić fekalija koji je vijugao niz trotoar, odnekud. Bila je ostavljena ovde, u travi, ispod klupe. Кao da se neko starao o njoj, čistio je, redovno proveravajući njenu sakrivenost. Ali - ko bi i pomišljao da priđe ovom slivu govana?

Ruka je bila ruka, nepokretna, i možda nije bilo kasno, možda sam još uvek mogao videti doktora. Ako ne bude želeo, primoraću ga da me poveže.

„Odvratno…fuj! Beži odatle, zakačićeš neku boleštinu dete!“, jedna baba je vrištala, noseći kratku torbu.

„Šta radiš tu, mamlaze?“, čuvar doka je mahao plavom kapom, i pozivao da priđem. Pored nekolicine ljudi, stuštilo ih se još. Neki su se smejali, drugi su stavljali ruke preko nosa i sklanjali poglede,

„Našao sam ruku, pogledajte!“, pokazivao sam penzionerima, studentima, zaposlenima i nezaposlenima u lice, i, kao sveštenik kada mlati kandilom, tako sam i ja mlatarao mrtvim telom preko drugih.

Svi su se zgražavali nad smradom, naređujući da se operem. Jedan rošavi klinac me je šutnuo u cevanicu, a ubrzo zatim, neznanac, verovatno krupniji, s leđa me je udario u glavu. Nakon pada, neko vreme sam, nepokretan, posmatrao usplahirene prilike kako žamore i jurcaju tamo - amo, dok sam grčevito stezao amputirani ud na grudima. Premda sam se borio da ne zaspem, ubrzo izgubih svest.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.