Vesna Sekulić | Ne znam zašto joj to nisam rekao

 

Ne znam zašto joj to nisam rekao.

Zašto sam reč u grlu zaustavio,

Zašto pred njom nisam klekao,

Zašto svoju na njenu ruku nisam stavio?

Njen osmeh me je očarao,

Njena koža mirisala je na leto...

Zašto me je glas varao

I nisam joj rekao sve to?

Pričala je o ukusu maslina,

O soli u njenoj kosi...

Bademi u očima njenim, o kakva milina!

Nisam joj to rekao. Reč je rešila da mi prkosi.

Govorila je o ljubavi,

I srodnim dušama koje se nađu,

O pesmi koja osećanja slavi...

Pokušao sam... Reči nisu htele da izađu.

Ispite je pominjala,

A ja sam gledao u njene prste duge.

Pitao sam se da li me je nekad sanjala,

Ali reči su tražile puteve druge.

Govorila je o svojim planovima,

O zimi koju ne voli.

Poželeo sam da je grejem svojim dlanovima...

U suton je krenula...

Baš kada je dan predao noći smenu.

"Imaš li devojku", usput je pomenula...

Nisam joj rekao da želim da se uselim u dušu njenu.

Ne znam zašto joj sve to nisam rekao...

Zašto joj nisam pomilovao obraz?

Možda sam se bojao da bih se opekao?

Zar u očima mojim nije videla svoje duše odraz?