petak, 6. studenoga 2020.

Ivan Katić | Moj dida Ivan


Koliko ja pamtim za mene je sve počelo od mog dide ili mog oca...

Kad svratim u zavičaj, ja sam Kozičanin, obiđem djedovinu. Stara kuća je oronula,  predala se, obrađeno kamenje kuće razasuto je bez veze, čeka da ga netko ubere, odnese i ugradi u novu kuću da ponovo oživi. Novija kuća još odolijeva iako su vrata ukočena, jedva se otvaraju, a škure se ne mogu ni otvoriti ni zatvoriti. Jedino prostorija s otvorenim kominom, preko puta stare kuće, kao da nema više od trista godina, čeka da neka ruka potpali vatru i stavi bronzin na kuku pa da se dim veselo provuče kroz otvorenu tavanicu i uz dimnjak pobjegne u nebo. Dida me je vukao k sebi, na tronožac: 

- Tu sjedi, ovdje ne dimi. 

Stari kaput mirisao je na dim, ali dima nije bilo.

 - Ne budi dicu! durio se dida.

- A kako si ti mene budio?! bunio se moj otac.

- To je drugo.“

 

Dida je babi uvijek za ručkom govorio da da prvo nevisti Dušanki pa onda ostalima. Babi baš i nije bilo po volji.

 

Kod okopavanja loze dida je bio prvi, njegov sin, moj stric, drugi, a ja, unuk, treći. Deset metara razmaka između svakog.

- Pomalo ćaća, vikao je stric.

- O svom poslu, odgovarao bi dida.

Ja sam šutio, kopao i bio siguran da ću završiti fakultet.

 

Svaku nedjelju dida je oblačio bijelu košulju, jaketu prebacio preko ramena i na Dom. Šijavica i balote i graja. Gdje je bila najveća galama, tu je bio moj dida.

 

- Čiji si ti mali? - Marijanov.

- Kojeg Marijana? - Grajinog.

- A ti si Grajin.  

 

- Čini mi se, dida, da je komin dosta star, sve je crno od vatre i dima.

- Je, kamen je to, može izdurati.

- Kako grede nisu propale?

- A one? One su mlade, tridesetak godina. Kad je Marijan oša u partizane, doša Švabo i zapalio. Krov pa, ja otiša u dubravu, nasika grede i vratija kamene ploče. I tako tri puta.

- Kako su doznali za tatu.?

- A uvik ima govana, a ti ne smiš takav biti.

 

Na sprovodu svog sina Marijana, dida Ivan, starina orlovskog nosa, košarkaške visine, blago pognut, koščatog lica, s čudnim sjajem u očima, bez suza, sahranjuje svoje sedmo dijete.

 

- Nevista, čuvaj ova dva muškića, ne daj da podivljaju, upravi s njima.

 

- Kad nešto obećaš, onda to i učini, kad se zaletiš, poklopi se ušima!

 

- Što se ne ženiš, vrime ti ide?

 

Kad je dida umro, moj stric, moj brat, kum i ja nosili smo kovčeg. Svi smo plakali. 

 

Čuvam didovu sliku, na poleđini neispisani rukopis "AMERIKA 1930": visok, zgodan muškarac u smeđem odijelu, bez kravate, šešir pored nogu, blago katićevski proćelav. 1930. Svjetska ekonomska kriza, polupismeni seljak u Americi. 

 

Dida, Titov ispisnik, umro je '88., falilo mu je šest mjeseci da dočeka moju ženidbu, otac je umro '71. Moja kći živi u Beogradu, ne zna za pradjeda, djeda. Gradit će kuću, možda bi koji kamen stare kuće... 

 


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.