srijeda, 26. kolovoza 2020.

Željko Bilankov | Pričanje prič



(četrdesetdruga kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)

Od malih nog upija san priče ka spuga, pogotovo one ča su me istovrimeno i plašile. Brž i zato, jerbo su golicale moju dičačku maštu o ničemu opasnon i nepoznaton. Siguro je postoja i nikaki nesvisni dičji mazohizam, no u vrime kad san odrasta, sva čuda današnje tehnologije bila su naravski, vela nepoznanica. Mislin da ipak ništa ne more zaminit ljudsku rič, pače pripovidanje najbližih, kad se cili pritvoriš u uho, pa katkad i pored straha, ti bi da čuješ još i jopet još.

Tako san prin puno godin infišo sluša tetu Anđelu, sestru dida Tonka, koja mi je po mojoj žeji, po ko zna koji put, ponavjala štoriju o brodolomcu na pustemu škoju. Pari mi se da i sad osićan vonj sirove ribe, kojon se bidan čovik rani, jerbo je teta bila toliko uvirljiva, pa san deboto sebe vidi skupa š njin, poput suvrimenog Petka. Ipak, najdubje su mi se u sićanje urezale priče na sadima u Grohotan, blizu kuće moje bake. Iako su pretežno bile stravične za malu dičju psihu, radije san ih sluša stisnut uz baku ili nikog drugog svog, nego iša doma leć.

Dominirala je ipak jedna, koju  su mi detaljno pripovidale i teta, oli baka, a ticala se pokojnog pomorca iz našeg sela, pače mornara Vikarija, bliskega roda mojega dide Tonka. Ti nesritnik plovi je po svin moriman, a skonča je u istanbulskoj tamnici, krivo optužen i opjačkan od nikih tobožnjih prijateji iz drugega mista našega škoja. Tako se još jednon pokazalo, kako znamo bit najgori prima svojiman. Inšoma, govorilo se da su ga viđali u Jorjaratu, u poju, oli na Straži u mornarskoj maji, ali i na nikin drugin mistiman, jerbo njegov duh ni moga nać mir. Legenda kaže i da su njegovi „krvnici“, u znak oprosta, pače zavita, u svon selu dali sagradit novu crikvu. Ma, pamtin i lipe, vesele priče, dok san ka mali leža bolestan od jake upale bubriga. Samo zahvaljujući obitejskin prijatejima, vrsnim vojnin likariman, ženi i mužu Krasojević, liči san se doma, uz njiovu stalnu brigu, iako mi je pritilo da ostanen bez jednog bubriga. Zato me je, ka prava medicinska sestra, sa Šolte došla čuvat, pričat mi i čitat priče, moja draga baka Tonka.

Već u to vrime zavoli san teplinu duše i lakoću pisanja meni posebno priraslog za srce, Branka Ćopića, pa san baku najvše moli da mi čita bilo ča od njega. Njezin neizostavni osmih uz sve to, bi je moj najboji medikamenat. I mnogo godin poslin tega, naprosto san nastavi gutat sve od meštra Branka, a njegove „Magareće godine“, postale su moja najdraža knjiga. Obogaćen pričaman iz ditinjstva, lipon pisanon riči i bujnon mašton puno san vrimena posvićiva svojen deset godin mlajen bratu. Ma, iako san iša u sridnju skulu, a on tek počima osnovnu, mogu s pravon reć, da san, osin matere i oca, veli dil njegova odgoja vaze na se. Naravski da je pričanje prič zauzimalo posebno misto, a Damir bi, ka ja nekad, infišo me sluša, straši se, ali i višje smija nego ja u tin godinan. Žeja mi je bila da mu razvijan maštu u pozitivnom smiru i učinin ga istinski sritnin. Ne znan točno kad, ali nigdi u to doba, jednostavno je krenulo iz mene istodobno izmišljanje i pripovidanje raznih dogodovština novostvorenih likova iz moje mašte. Bratu se to puno svidilo, pa me često nagovara i moli da mu nastavin pričat, a ja ga nisan moga odbit i sam sritan ča je on zadovojan. Pomalo neprimitno, ali jedan drugi paralelni imaginarni svit ušeta se u našu sobu, svit kojemu san doista udahnu život. To ni moglo ostat sakrito, tako da su uskoro i Damirovi vršnjaci, prijateji oliti rođaci postali moji virni slušateji.

Dobri, ali pomalo strašljivi kralj Charlie, komična i smotana Šiš-miš dvorska luda, pametni roboti Gago, Garek i simpatična robotica Gugi, kao i njiovih juti protivnici Štriks i Maks, sa pasima Grgurom i Žderonjom uz još mnogo drugih, činili su plejadu likova iz Čarobnega dvorca i okolo njega. Priče moje mašte pratile su moguće i nemoguće situacije i dogodovštine, najčešće začinjene iskrenin dičjin smihon i vesejen. Većinu likova osobno san nacrta, pa je tako dici, sve izgledalo gotovo stvarno. Ideja mi ni manjkalo, a nike san također stavi na papir, planirajuć napravit strip ili slično. No, vrime je odmicalo, dica su postajali judi, a onda san i ja dobi svoju dicu. Ni Mario, moj stari sin, a ni mlaji, Luka, nisu bili zakinuti ča se tega tiče. Ponovo su oživile sobe Čarobnega dvorca, glas kralja Charlieja, nepodopštine Šiš-miš lude, istraživački rad malih robota, na čelu sa lipon i simpatičnon Gugi, ali i njiovi stalni sukobi sa lošima, ka vične borbe dobrega protiv zla. Ko zna, ako ikad buden ima unuke, a sićanje me bude dobro služilo, rado ću posegnut u odaje moje mašte, kako bi i njima darova poneku zanimljivu i poučnu priču. Zato san uviren da teplu, iskrenu i lipu ljudsku rič, nikad neće i ništa ne može zaminit!

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.