Ivan Katić | Petak

Kad malo vratim film unatrag, čini mi se da je to bio baš svaki petak.

Park ispred kuće, parkić, kvartovski s desetak klupa i igralištem za djecu. Okružen pelegrinkama, održavanom travom i dječjom grajom. S balkona se vide neke klupe, glasovi se ne mogu razabrati.

Uvijek na istoj klupi, ili gotovo istoj, primijetim starijeg, dobro držećeg gospodina s curicom. Mala crnkica, 6 -7 godina, s frizurom a la Princ Valiant. Trči, jurca s djecom, u predahu dođe do klupe, poljubi gospodina, uzme bombon ili srkne sokić.

On je miluje po kosi i, očito, uživa s njom. Ne skida pogled s nje. Pred mrak je zove, briše joj usta i odlaze. Ponekad je tu i majka; mala je njena minijaturna kopija. I tako svaki beskišni petak.

Ne mogu reći koliko je to trajalo, a to za priču i nije važno.

A onda su prestali dolaziti.

Sve bih to zaboravio da jednog dana dokoni umirovljenik, u pauzama rješavanja sudokua,  nije vidio istu curicu i njenu majku. Nemoguće, a opet... Doduše, dolazile su svakodnevno, ne samo petkom, ali to su bile one.

- Oprostite, stanujem tu preko puta, ono gore na šestom katu, to je moj balkon - i ispričam svoju priču.

- Mama, mi se igramo- vikala je mala.

- Dobro, dobro, čuvajte se.
- Da, to sam bila ja i moj dida.

Svakog petka, popodne, on je dolazio po mene i vodio me u park. Ako je bila kiša, vodio me k sebi. Bio je sam, baku nisam upoznala, umrla je davno. Za mene su to bili nezaboravni dani. Igrao se kao da je moj veliki brat, gimnazijalac. A kakve mi je tek poklone darivao! Samo, to mi je onda bilo čudno, i mama i on su mi govorili da tati ništa ne pričam, da je to naša tajna. Dida je dolazio samo petkom jer tada tata nije bio kući. A umro je kad sam bila u petom osnovne. I inače se u kući ispred oca nije spominjao dida. On nije bio ni na sahrani, poslije sam dokučila razlog.

- Mama, vidi me!

- Vidim te! Bravo!

- Moji roditelji su poginuli pri kraju mojih studija, nesretan slučaj. Tatin radni stol  raščistila sam tek pred udaju i među njegovim papirima našla sam didovu osmrtnicu i jednu neobičnu sućut: Najvećem među nama, tvoji pokeraši. A i moj tata je, to mi nije stigla otkriti mama već moja tetka, svaki petak kartao sa svojim društvom. Majka se kao lavica borila da odvuče oca od kartanja, ali bezuspješno.

Dugo sam sanjala isti san: cesta ravna kao avionska pista i jedno jedino stablo u koje su se zabili, nema tragova kočenja. Ništa.

A dida ga je izbacio iz kuće upravo zbog kartanja. Zamjerao mu je što se kao i on karta, bojao se da ne zastrani.

- Mama, gladna sam, hoćemo li kući?

- Da, idemo.

- Znate, dida je oporučno sve meni ostavio, ali tek kad napunim 25 godina.

- A vaš suprug?

- Ne pitajte! Sretna sam što imam kćer, a ne sina.