ponedjeljak, 25. svibnja 2020.

Rozin kutak


Vanzemaljci

Piše: Ela Ernoić

I...tak, mjere su popustile, lijepe moremo do frizera, spiti si kavicu, k zubaru, okolo po institucijami ganjati papirje (toooo volim): “Bok daj, ja sem ona kaj vas nemre dobiti na telefon a na ni jen od onih 354 majla kaj sam vam ih poslala već 23-ćega mi niste odpovernuli…”.

Onda se oni nutra odma počnu križati kak koji zna i more, sam da me se riješe.

Ni nikvo čudo da se osečam v najmanju ruku kak Jeana D’arc. Osim kaj ne komuniciram z nikim v glavi (to vam pri meni ne prolazi, sam polu-gluha).

A čistam dobre se osječam i na placu, kumice i kumeki ograjeni z onom plastičnom folijom za frižider zglediju kak da su v izolacijskoj sobi. Ni ništ neobično kaj se tak skupo, zamislite si kolko košta sam ta folija?

Onda se malo spominamo, se dugo nismo vidle:

“Kak ste kaj gospica, no zemite si još rotkvica, poglejte ovo zelje! A, verujete vi v tu koronu, pri nama niko ni zbolel? Kolko košta, a, čujte, vite kaj piše… Štefek me pela, busevi nekak još ne voze a moram mu benzina platiti!”

Na moju opasku kak joj je to muž, završimo na feminističkoj raspravi da su retki ovakvi kak Stijena pa onda Stijena se plati bez cjenkanja.

Još nisam bila pri doktorici no veliju da ne delaju “normalno” ma kaj to značilo. Ja svoju sam čujem prek telefona, mene vole specijalisti a i ja njih.

Recimo, v Bolnici na hitnom prijemu je bile tak lijepe, sam ja i još par pacijentov, si pod maskicami, neki i z maramami, zaštita je bitna.

Ovak kak smo zgledeli, Trump bi nas odmah proglasil ratnikima sih mogućih krvničkih skupina, ne bi mi njemu ni do obale USA došli!

I doktori su jahko smireni osim kad im dopelaju nekoga z Kovidom, a čemu sam svjedočila. Bormeš, onak zakukuljeni, oblečeni (doktori, ne pacijent) zglediju kak ET.

Ak malo širše poglemo situaciju v Svijetu i pri nami, bumo vidli da se cijela zemaljska kugla bori protiv nečeg za kaj moramo priznati nismo sigurni kak točno dela, vidime ga pod mikroskopom (ima aureolu od pipkov koja zgledi kak korona oko Mjeseca ili Sunca kad ih gledimo kroz oblake), osjetimo ga ili ne. Si se okrećemo oko sebe , gledimo jen drugog a bu nas nešči zaskočil z kihanjem.

To vam je se slične ko scenarij iz onoga SF filma di nas napadaju spodobe iz galaksije Andromeda 56 i obleću oko Zemlice v velikim brodovima a onda se si Zemljani predvođeni USA predsjednikom udruže i smandrljaju NLO-je dok si rekel “vanzemaljac”.

Odma mi dojde milo pri srčeku kad vidim tak ujedinjene ljude, čovječanstvo, nema tu klasa, religija, v Afriki z neba mesto boce Koka-kole, dole rokne NLO a i Aboridžini jenoga sruše z onim svojim instrumentima (ili je to morti onaj drugi film bez ET-ja?). V meni se glasnije odjekuje “Oda radosti”, ah, Beethoven... ali skrećem z teme.

Kak se sjećamo i vidimo pa i ni bilo baš tak. Se je, navodno krenulo v Kini, tam su bili perve krivi šišmiši, onda ljuskavac, pa pesi i mačke.

Za to vrijeme, kineski turisti su bili dobre došli po svud, najrajše im je bilo putovati prek Milana, a bormeš sam i ja jednog gospona z Kine vidla na radilištu v susjedstvu, na skeli koji je nestal v vidu maglice predi karantene.

Je, si bi radi kupovali jeftino, a nešči to mora i prodavati, ugovarati i tak je zahvatilo Italiju, iak je moj rođak Covida dobil na visini od 1875 metrov, kak instruktor na skijalištu v Tirolu. Tam ni bile moguće videti ni jenoga Kineza. Ni Japanca. Ni Koreanca.

Dok su se si lijepe vernuli doma sa snijega, već su i Njemačka, Francuska, Engleska imale svoju zarazu.

Slovenci su malo kasno krenuli z mjerama, a istočni nam susedi i debelo zakasnili.

Mi smo se i još se uvijek čistam dobro deržimo.

Za to vrijeme karantene di su se neki zdebljali a drugi zmršavili od škole “na daljinu”, zadelo je USA.
Gospon Tramp pa baš i nije zreagiral onak kak na filmu…

Ja sam bila osobno pogođena z brigom radi nećaka, vidla sam, čula osjetila taj grozni strah spred nepoznatim, smrtonosnim. Jezu koja kak sitni trni ide po koži i uvleče se v dušu. Serce nemre kucati, pluća dihati.

Nisam pobornik teorija zavjere, ne tiče me se jel Covid pobegel z laboratorija...ali sam skužila kak se Svijet ni ujedinil neg raslojil. Na one koji su se znašli i one koji to nisu.

Mi mali, sitni, navikli na sakaj da preživiš, na žvakanje sustava, administracije, indolentnosti struktura koje bi nas morale nositi kak malo vode na dlanu jer od nas žive, mi smo se sami od sebe disciplinirali, povezali, sabrali z ili bez “presica” vu 14 vur. Stručnjaki su zeli stvar v svoje ruke.

Je, bilo je propusta, ali puno bogatejše deržave nisu uspjele. Nekak mi se čini da bi tak bile i da se dogodi stvarni napad Vanzemaljaca. Je, ovisi gdi i kak bi vudrili, ali nije stvar sam v tehnologiji. Ljudi su bitni, njihove reakcije.

Si smo mi kervavi pod kožom, se nas je strah jednake, ali tu, pri nami, uporno se pojavljuje nekaj kaj sme mislili da je mertvo: solidarnost, briga, človek človeku potlem kaj iskese zube jen drugome kak vuk, shvati da nemre sam.

Zate, ET-ijevci sih galaksijov, se jeno ak zgledite kak gušteri ili ribice, pazite da se ne namerite na jenu malu zemlju gdi propadnu “filantropi”, “tajna društva”, Covid.

Ona koja preživi.

Uvek.

Čak i se verste izbora.

1 komentar :

  1. Rozin Kutak, najboljši trenutak!
    Dojde mi ko aperitiv pred ručak, ili najbolje sredstvo za miran san, znajući da Rozi zna sve i o svemu sve lepo kaže.
    Šaljem zagrljaj!

    OdgovoriIzbriši

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.