u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.