/...izlomak iz duže priče /
Mušovićeva Lepava se susretala kasnije sa mnom u raznim situacijama, pozama, vremenskim razdobljima, prepoznavala me nije. Drugi, pojedini iz Ivanjičke čijade, su se, do rata, rado sećali, u prilikama smo se duhovnosrdačno, dijalognoraspravno družili, mnoge stvari zajedno radili, organizovali, bezvremenski pijančili, na Festivale nezagraničene zemlje karavanima metalnim kamilama išli uzduž i popreko neproklete nezabravljene rođevine. U vangraničnim, crvenopasoškim, slobodnotekućim susretima zdušno, brižno, rodbinski ispomagali, množili, razmnožavali, sabirali, nikad oduzimali, delili, čuvali, za stvar zajednički istupali, ne rečima, od krvi do koštane srži svi svakom davali, uljubljenobrakovno, pre crkve i matičara u Raj, na zelenolivadskoj travi gde su crveni mravi bedra guščoježili, bockajući Amorovim strelicama butine nevinim boginjama razmicali, na klupi parka gde skulptura partizana, uvek sa nečim u rukama, kontraposto godinama izdržava; u liftu na pola sprata gde baba Julka uz stepenice teško hodajući vazduh grabi, grokće prokletstvo starom liftu što se zaglavjuje tamo-amo stalno; kukuruzištu dok zeleno mlado lišće blagoleluja i debelo meso golica, mazi, draži; mekom krevetu loše kopije Luja petog, francuskog dizajna iz Milana, negde u arapskoj četvrti pariskog Glamoura, mešajući se Jelačići, Atilinci, Lazarevci, Skenderbegovci, Samoovci, Makedončevci, Nikolovci.
U to vreme vazduh se na tom prostoru veoma mnogo, pa potpuno, jonizovao. Nebo je nad Velikom zemljom iz Velegrada zamišljeni zli plagijat boga Arisa otvorilo, bog Perun se nije video, ukazao, na oterani odmor je otišao u daču Podmoskovlja, gde mu je služen genetizovani cinober kavijar od drogirane, umnoratoborne poremećene Jesetre, ozon prestao da diše; jedan apokalipsa na ragi dojahao, “ja ili niko više“; uragan ameboidnog šizofrenog nacionalističkog apokalipse na mestu gde se Gazi poput pečurke atomske bombe naduvao, narogušio, počeo da kovitla, zagrevajući se trenira snagu na severu, gde mu se Triglav, za sebe, suprotstavio. Odmah su u pomoć dogmizali svi apokaliptičari da bi, umesto semena budućnosti na istoku, zapadu, severu i jugu prostora dojenog mlekom ljubavne tolerancije, smrt sejali. Crvene reke više nisu hepenininzi, performansi bili, već je Zemljina kugla višnjeve boje suze kapala Bogovima galaksija koji su, igrajući opijane cica-mice, drvene figure pomerali u virtualnoj hemisferi na igralištu od Triglava do Đevđelije onih davnih i nekih godina. Onda je Zemljina kugla, umesto okretanja, počela da napušta sunčani sistem i stepenicama bezočno paklenim slepo silazila u Ad bezvidnom, gluvonemom, ciničnoiskeženom mazohističkom Đavolu...
Na Aralovoj pumpi za benzin Gustava Koha, u Frajhartštrase ulici, svojeručno sam točio devedesetpetoktanski benzin u rumunski Aro slonovokosnobojni, tuđevlasnički džip. Iz patinitane kućice, prikladne za benzinske pumpe u Nordrajnvestfaliji, dolazi prema meni punački, crnomanjasti, delom temenoćelavi, rumenoobrazni, nasmejani, aralskoplavoodeveni vlasnik i pita me da li želim još neku od mnogobrojnih usluga koje njegov pumpni servis pruža; širokoobrazno, razvučenoosmehno, sa nosom nalik na znak pitanja zaustavi se na dohvat ruke ispred mene otvorenih očiju, poput klikera mačijeočnog oniksa golemca, očekujući neki zarađujuci odgovor. U mizascenu između dva parkirana luksuznovelika auta, desetak metara dubinski udaljeno, prolazi gustokosi, izrazitocrnomanjasti, loptoglavi srednjih visina u molerskoiskapanoj odeći, zdravojak čerdesetogodišnjak. Neuobičajno ljubazno, na jedvaznajućem, jakoakcentnom, negramatičkom nazovi nemačkom pokušavam da zahvalim Kohu, što čuje molerskoiskapano obučeni, kukastonosni brkati četrdrsetogodišnjak. Ubrzavši korak, dođe do nas veselo, dobroćudno, punim glasom, preglasno upita: Zemo, odakle si?
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.