petak, 3. svibnja 2019.

Vladimir Tomaš | Mornari


more kao truplo vremena
zida grobnice
kopa
ruje
ja ispraćam mjesečinu
u zori
u polumraku plavetnila
mračim mrtve mornare
mašem maramom
mornari gutaju dubinu
nestaju
ustaju
u pijesku nabacanom
u nasipu
rađaju sinove
ja sam isto
sin
i ne volim more
jer je teško
a ja sam isto
ne volim ništa slično sebi
ne volim odbačenu dojenčad
koju je more
povratilo
vratilo
majkama
čije crvene ruke
rastvaraju ribe
i hrane
galebove
svoje muževe
i njihove kljunove
želuce

Nema komentara :

Objavi komentar