srijeda, 1. svibnja 2019.

Irena Matijević | U mojen kraju


U mojen kraju
umenduli najlipje cvitaju,
na primaliće vonjaju,
zimuradu i levandi kontraju.

Maslina u škrton reste zemji,
brsti, cvate i rodi.

U mojen kraju
vridni judi još kopaju,
sadidu, zaliju,
u nebo gledaju,
Bogu se molidu,
plaču i smiju.

Bila sad danas tamo,
oca i mater vidit samo.
Dva starca moja mila,
samuju u kući di san se rodila,
u skulu hodila,
Boga molila,
radila, volila, sritna bila.

Pitali su za dicu,
unuke svoje,
gledali slike praunuka,
sliku bušivali,
suze sakrivali.

Tuga mi se u srce uvukla,
svaka zatvorena škura,
razvaljena gomila,
drača i kupina me zabolila.

Mladi su išli u skule,
kad su ih svršili,
doma se nisu vratili.
Na drugen mistu,
svoj dom su stvorili,
ovi isto nisu zaboravili.

Dođemo kad moremo,
dok komu imamo,
kad njih ne bude,
trava, badeč i kupina,
pokriče njihove trude.

Kiša ojutros pada,
nebo plače sa mnon.
U mojen kraju ne plaču dica,
nema več skule,
pomalo se zatvaraju škure,
praznidu se kuće,
isprid svake još samo,
gladna maška mjauče.

Nema komentara :

Objavi komentar