ponedjeljak, 1. travnja 2019.

Florian Hajdu | Koliko ljubavi


Koliko je, eh, koliko je ljubavi moje u njoj, cunamične, zemljotresne, neizmerljive; duboke, dublje od svih vodenih zemljinih dubina odakle lava izbija; visoke, više od neba i mnogo dalje od toga, do svih crnih rupa koliko god ih ima; široke, šire od polova planete preko svih meridijana do najosećanije dubine srca njenoga; ljubav moja darivana poput količine kapi vode pritoka u najdužu Amazon reku, kao energija talasa te bezkrajne reke u najrazgranatiju deltu; kao stapanje najšire, najrazuđenije delte u roze akacija more medovano u samom ovozemaljskom raju smešteno, obostrano telima dugo izosećano, kad se uliva i cela u njoj nestaje, spoji, stopi, novi život rodi; tako je moje ljubavlju drogirano srce pumpalo u aortu, moje vene, najsitnije krvne sudove, mišić rajski, poplavljivalo moju krv, smrtno zadojenu svevremenskom zauveknom ljubavlju, vrelu bikovsku, u njeno srce, dušu, najsitnije pore, trepavice njene, vijuge u mozgu za ljubav stvorene, podpupčani venac, krunicu bisernu, sluznu njenu, vrelu međunožnu, organizam ceo, kada mi se gledati voleti dala; ljubio sam stope njene, prste, bedra, oble grudi, vrat kosu, uši osetljive, ruke meke, tople, nežne, jezik sladak, mek razigran vrtlog ceo; divna je poput mlade smreke, vitka, glatka, sjajno, meko, toplo oblotela, mirisna mirisom nedostaja, savitljiva, u čvor vezujuća, ljubavi vapijuća, njihana toplim vetrom požude, očiju mojih u ikonu, u nju, zaljubljenih, zakovanih, sa nje večno nemaknutih, na njoj uvek i u mislima ostavljenih za vremena sva...

Nema komentara :

Objavi komentar