četvrtak, 20. prosinca 2018.

Dijana Sindik | Capo o' neba



                                                   Ljubomir Popadić, prof. Slika: Nevjesta Jadrana ulje na platnu, 80×60 cm



Nikad nisan tila
jubit kapetana,
jer je sinje more
mome tilu 'rana.

Nisan sebe tila
zavistit sa ćibon,
već da čovik moj se
'rani mojin stidon.

Nisan tila blaga
sa sve strane svita,
jer svo blago leži
u moga čovika.

Tila san da jubi
zemju ka i ja,
da nan duše budu
svaka slobodna.

Jer,
u slobodi duša
cvita, raste, zri,
dok u tam' i svitlost
bez nade svoje mri.

Mon je dragon nebo
ka i more meni,
samo, njegov vitar
jidra mi rumeni.

I raspliće kose
ruke njegov mah,
i živi valove
od vitra mu dah.

Draža mu je meka
posteja o' zraka,
nego jubav moja
zemajskog čardaka.

Ja mu pivan pisme,
srcen svin ga zoven,
al' draže, sa njin,
zvizde vode razgovore.

Pobignen ja moru
da izliči rane.
Da me morske zvizde
zagrle i tiše.

Zakrvarin srcen
da me boje čuju,
al' od glasa vitra
ne čuju moj više.

A kad tvrdi sanak
padne na mog dragog,
i svu zemju pospe
nebeska tišina,
mon je glasu zalud,
jer nebeske zvizde,
misto mojih, sjaje
moru i očima.

Ostah ja bez jidra,
ostah bez kormila,
sad san mrtva tica,
nekad bijah vila.

Od sve zlatne ćibe
osta četri zida,
ali duša moja
još imade vida.

Na zemjici silnoj
od sveg' ča mi osta-
dva metra do doli,
metar s dva,
i dosta.

Ali,
jedno misto,
di te, dušo, nima,
tamo duša moja
za svagda počiva.

U dubini mora,
u ton velon mraku,
iskopaću, srićo,
u tišini, raku.

Tamo, jube, nima
ničega o' tvoga,
tamo ima samoga
života moga.

Nema komentara :

Objavi komentar