nedjelja, 18. studenoga 2018.

Dejan Ivanović | Opsesija


Okani se te žene
govorim čoveku, prijatelju mladom. 
Vidim da te opila
a lažljiva je;
srca okovanog ledom .

Mene je davno mimoišla;
I moju je dušu okovala ledom,
jedna njoj slična.
Praznim pogledom i rečima -
- kod tebe ništa posebno. 

Jer, ON joj je
vešto uzeo sreću,
hladno manipulisao
ustremljen, kao zverka na plen;
postao predmet opsesije.

Upitah, da li ti je
jasno stavio do znanja
koliko mu je istinski stalo?
Reče – nikada nije 
shvatila, baš ni za tren.

A sada bi da istera svoje,
svoj inat, očekivanja;
Otrovanim srcem,
sklupčana ispod mračne stene
bolnog kajanja ...

Kakva to ona beše a možda nisi ti?
Svejedno - pitam hoćeš li me izdati?
Ipak sam ljubav bacio, 
zazidao u večnu tamu, bez prozora;
Uvek ću mirno da se okrenem

i odem svojim putem,
bez pravog odgovora ...

Nema komentara :

Objavi komentar