Svako jutro ja i Gabrijel
najprije popijemo kavu.
On se prekriži,
prekrižim se i ja
(nikad me ne opominje
ali znam što o tome misli).
Ja kavu pijuckam ženski i na tanane
on samo gucne,
ali se to ni ne čuje,
ni po šalici se ne vidi da je pio.
Onda počnemo pisati.
Vani još bude mrak
a mi pišemo, pišemo…
Ne znam tko se od nas dvoje prvi umori,
tek, uvijek ja kažem:
„Za danas više ne mogu.“
On kaže „dobro“. On se uvijek složi,
takav je.
Složi se i ne prigovara
jer je Gabrijel moj anđel
i njegovo je da me čuva
i pomaže mi
a ne da mi prigovara.
Jedino, kasnije,
dok čitam što smo napisali
shvatim kako mi je opet podvalio.
Ali, nema veze
jer to i ne ispadne tako loše.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.