utorak, 9. listopada 2018.

Snežana Kanački | Trebalo mi je nešto više od godinu dana da sklopim celu priču, a put od slova do knjige je trajao čitavih 11 godina. Nisam bila spremna odmah nakon završetka romana da ga predam nekome na čitanje


Razgovor pripremila i vodila: Gordana Malančuk

Snežana Kanački, rođena je 27.01.1987 u Beogradu. Studirala je biomedicinu na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Završava prekvalifikacione studije na tehničkom fakultetu Mihajlo Pupin u Zrenjaninu.

Pisala je kratke priče, od kojih je jedna objavljena u zborniku "Najkraće kratke priče", izdavača Alma. Trenutno radi kao kuvar u jednom restoranu u Beogradu.

Bavila se glazbom, svirala je gitaru u pank bendu, pevala u horu Abrašević i Lola.

Pisci koji su ostavili najveći utisak na nju su Den Simons, Robert Heris, Aleksandar Mandić. Njezin roman prvenac "Polaris - Poslednji grad" izlazi 10.10.2018 u izdanju nakladničke kuće "Nova POETIKA" iz Beograda

Lijep pozdrav Snežana. Ovo je tvoj prvi roman koji si napisala. Kako si se odlučila koji žanr ćeš pisati?

Hvala što ste me pozvali. Volim priče i filmove koji su vezani za budućnost, jer tako vidim kako je neko zamislio svoju verziju vremena koje nadolazi. Stoga sam odlučila da skrojim neki svoj svet, i time pokažem kako ja zamišljam kako bi izgledao ovaj svet kroz nekoliko vekova.

Koliko dugo si ga pisala?

Trebalo mi je nešto više od godinu dana da sklopim celu priču, a put od slova do knjige je trajao čitavih 11 godina. Nisam bila spremna odmah nakon završetka romana da ga predam nekome na čitanje.

Predstavljena si kao mlada nada domaćeg sf-a u Srbiji. Imala si sreću da nađeš i izdavača dok mnogi još i dan danas tragaju za njima. Koliko ti ga je teško bilo pronaći?

Piscima koji nisu afirmisani je jako teško da nađu izdavača koji bi ih finansirao. Mene je nekoliko izdavača odbilo samo zbog žanra i pre nego što su dobili rukopis. Ostali koji su uzeli na čitanje, dali su svoje ponude i ja sam izabrala onu koja mi je najviše odgovarala.

Kontaktirala si i hrvatske izdavače. Očekuješ li nešto od njih?

Očekujem pozitivan odgovor i saradnju, jer bi tako roman bio dostupan i onima koji nisu iz Srbije, a voleli bi da nabave knjigu bez nepotrebnih troškova dostave.

U posljednje vrijeme je učestalo da se novi autori reklamiraju putem društvenih mreža. Kakva su tvoja iskustva s njima? Misliš da ti to pomaže ili se stvara kontra efekt konstantnim reklamiranjem?

Mladi pisci uglavnom koriste društvene mreže za reklamiranje i promociju svojih romana. Iskreno, ne vidim u tome ništa loše, jer da nema takve mogućnosti, ja ne bih došla do izražaja. Teško je biti pisac, a tek neafirmisani... Nama jedino internet i ostaje. Naravno da smo gladni pažnje i da želimo da svet čuje za nas. Možda i preterujemo u svom izražavanju, ali mislim da je bolje reklamirati svoje delo, poput romana, nego svoje telo na nekom rijalitiju.

Već si spomenula koji su tvoji uzori u književnosti, no koliko je njihov stil utjecao na tvoje pisanje?

Želela sam, poput nekih pisaca koje cenim, da svojom rečju uđem u srž i uvučem se pod kožu. I dan danas pamtim opise Aleksandra Mandića, iako sam njegovu knjigu pročitala pre deset godina. Pokazaće se da li sam uspela u tome.

Primijetila sam po komentarima na tvojoj stranici da čitatelji ne očekuju ništa novoga iliti originalnoga pročitati u tvom romanu. Smeta li ti to ili se ipak nadaš da će ljubitelji SF žanra biti zadovoljni pročitanim?

Teško je u današnje vreme napisati nešto što se nije negde već pojavilo. Isto tako, ne suditi knjizi po koricama. Jedan pogled na siže ili odlomak ne može dati utisak o romanu. Zabavlja me pomisao o tome šta bi ti isti ljudi rekli kada bi pročitali ceo roman. Ipak, ne može se srž romana otkriti u sižeu, zar ne?

Reci mi malo, kakva je situacija, što se književnosti tiče, u vašoj zemlji? Pronađe li svaka knjiga svog čitatelja ili imate puno autora koji samo pišu bez obzira na kvalitetu jer se jednostavno žele nazvati piscima?

Teško pitanje. Mislim da ne pronađe svaka knjiga svog čitalaca, već se čita ono što nam se, uslovno rečeno, gura pod nos. A to su uglavnom strani pisci i naravno, knjige poznatih ličnosti. Ima dosta ljudi koji pišu, i čak se i ne trude da se reklamiraju, ali njih prosto progutaju velike izdavačke kuće koje nam svojim spektrom šarenih korica i reklama skreću pažnju na knjige koje su već popularne i time ne daju mladim domaćim piscima da dođu do publike.

Tko ti je bio vjetar u leđa za vrijeme pisanja i koliko osoba je pročitalo tvoj roman? Jesi li imala beta čitatelje i što su ti savjetovali?

Ima jedna osoba koja mi je davala podršku kada ni sama nisam verovala u sebe. Govorio mi je da pričekam, da budem strpljiva i da će sve doći na svoje. Iskreno, niko nije hteo da čita knjigu pre nego što bude dostupna. Valjda im je to bilo oduzimanje dragocenog vremena.

Što bi, za kraj, poručila autorima (s obzirom na tvoje iskustvo s izdavačima i čitateljstvom), a što čitateljima? Savjet, možda kakav?

Autorima bi poručila da ne odustaju. Knjiga počinje svoj život tek kada izađe iz štampe. Tada je na vama kako ćete je predstaviti svetu. Makar bili dosadni svojim objavama na društvenim mrežama, pričali prijateljima i rodbini o vašem stvaralaštvu, čak i kada i njima dosadite, ne odustajte. Moji prijatelji uveliko vrte očima kada im pričam o knjizi. Ali to je mojih ruku delo i oni ne razumeju zašto imam potrebu da pričam o tome. Ne zameram im, hvala im što me uopšte i saslušaju.

Čitaoci, ne sudite knjizi po koricama. Ako vam se ne dopada neki žanr, produžite dalje. Ne ubijajte nadu mladim piscima, iovako im je dovoljno teško da dođu do izražaja i publike. Savet je da ne padnete na razočaranje, već da vas to učini boljim i naoružanijim za predstojeće izazove. Trolova uvek ima i biće ih, čak iako ste najbolji pisac na svetu.

Zahvaljujem se na intervjuu i želim ti puno uspjeha u daljnjem radu!



Nema komentara :

Objavi komentar