nedjelja, 9. rujna 2018.

Andrea Popov Miletić | Sinjora na rivi, epifanija na kasi


Ako sve češće prolazite kroz tunele, preko krša, vijugavim opasnim putevima uz samu ivicu smrti – znajte more je blizu. Uvek je tako. Kao iskušenik bivate bačeni na muke i kazne mraka, mučnine i zapušenih ušiju da bi vas potom dočekala uzvišena nagrada – pogled na more koje će vam u narednim danima biti lek za dušu i telo. Iz tunela dugog pet kilometara bićete izbačeni sa sve automobilom kao novorođenče iz majčine utrobe da ćete povikati: „O mare, o mama mia!“  Izbačeni, a zapravo vraćeni u arhé, u more, nazad u majku . Tamo gde se mesta zovu Bale i Žminj, kao da su im imena davala dva napušena lika, znajte, blizu ste mora!

Pored prozora imamo palmu, a na terasi nam nad glavom raste kivi. Privilegium: daljina od mora meri se koracima. Razbarušene bašte, predratne roletne, oguljeni šaloni, zapušteno blago. Di ćemo sad to, sljedeće ćemo ljeto dati to sredit’. Kivi se u ovo doba godine ne može brati, ali zatvoren u kesu sa jednom jabukom, on sazri. Lokalci imaju prkosnu slobodu u držanju i tajnu kao i svi ljudi odrasli pored mora. Tajna nalik na vrt što džiklja u vremenu Posle Ljudi, prozor u uskoj kamenoj ulici kroz koji nas vide, a mi ništa osim silueta, iza okuke uz obalu usamljenika što čeka kraj klupe, ruševine i senke između borova, s turistima poljupce i dodire u mraku iza zida, dečake prefrigane što se nijednog skoka ne plaše, univerzum galebova (umesto univerzuma golubova) za koje peškir i plaža nisu čovečija svojina.

Tamo smo gde loše vesti ne dopiru ili se na njih odmahuje glavom, gde testo nosi imena pljukanci i fuži, a devojčice Lucija i Eufemija, gde se živi sporo (a leti i lako), gde se trg zove Maršala Tita, a ulice Ujevića Tina i Miroslava Krleže, Ruđera Boškovića i Nikole Tesle, 43. istarske divizije, Svetog Križa i Đozue Kardučija (o autoru Himne Satani vidi više u romanu Čarobni breg).

„Sinjora“, viču mi da se sklonim s puta. Dok hodam, u pešačku zonu pretvaram grad. Pešak sam, hodač, najslabija karika u lancu, čak i biciklisti (nepravedno potcenjeni) naleću na mene u uskim kapijama i na rivi.

Opatica me gleda milo, u korpu stavlja kekse i slane grickalice, pa me opet pogleda. Bore su joj filmske, a odora bela kao oblak. Štipka dečaku obraščiće tepajući mu: „Pilipo, Pilipo!“, pa pređe na mene. Ne govori mojim jezikom, ali joj se ćaska. Obasjana njome plivam u gemištu reči. Na traku spusti i bocu crnog. Ne pravite sami sir i vino? Ne ovog leta gospodnjeg. Nakon što mi uputi blagoslov očima, dobroćudni oblačić-cirus odvozi se na vespi niz Omladinsku ulicu, Vialle della Gioventu. Al’ će da se gricka i krcka u samostanu! Da se pije vina dok se obrazi ne zarumene!

„Sinjora, Vaš je red.“

„Mogla bih živeti ovde“, kažem Jabuci.

„Ne zanosi se, Kivi“.

⛵Vezane objave: Međunarodni ljetni natječaj za kratku priču do 500 riječi




Nema komentara :

Objavi komentar