četvrtak, 29. ožujka 2018.

Klara Peruško | Pustila sam je unutra


Uspinjući se stepenicama moje zgrade, sve se jasnije čula vika mojih roditelja. Stala sam na otirač mojeg stana, duboko uzdahnula i gurnula ključ u ključanicu. Čim sam zakoračila unutra, čulo se kako je moja mama zalupila vratima sobe, a tata je ostao u dnevnoj sobi nešto mrmljajući. Postavljao je stol za ručak. Ne mogu vjerovati kako je to tužno kada odrasli ljudi koji uvijek svojoj djeci drže duge lekcije o ponašanju jednom prema drugome, izvode takve ispade, ali naravno oko malo ozbiljnijih stvari. Ručali smo u tišini.

- Kako je bilo u školi Janice?- upitao me tata pokušavajući uljepšati neugodnu tišinu.

- Ma sve super - rekla sam i stavila zadnji komad kruha u usta, a potom otišla u svoju sobu.

Nedugo zatim mama je ušla unutra i sjela na moj krevet.

- Jana pospremi si sobu i napiši zadaću - naredila mi je.

- Zašto kad jedini put kad ja i ti nešto pričamo radi se samo o nekom spremanju, kao da mi naređuješ iz gušta.

- Jana pospremi svoju sobu!!- u njezinim očima već se pomalo vidio plamen ljutnje.

- Spremi ovo, spremi ono! - nisam se dala.

- Ne svađaj se sa mnom!!

- Oo, ja se svađam? Pa sjeti se tvog ispada s tatom prije jedno deset minuta!!!

- E SAD JE DOSTA, NEMA MOBITELA NI IZLASKA, ZAPRAVO NE MOŽEŠ IZAĆI IZ OVE SOBE DOK SE NE BUDE SJAJILA!! !- izbacila je sve iz sebe i lupila vratima sobe.

Na obrazu sam osjetila jednu hladnu suzu. Pa ih je bilo sve više i više. Više nisam ni mogla disati. Zagledala sam se u strop i pomalo utonula u san. Sutradan u školi, nakon dugog sata hrvatskog jezika, do mene je prišla jedna djevojčica.

- Bok, znaš li možda u koliko nam završava škola? – nasmiješila mi se - Djed bi trebao doći po mene.

- Završava oko jedan i petnaest - odgovorila sam joj, a potom se oglasilo školsko zvono za početak sata.

Pokupila sam knjige i otišla bez pozdrava. Ušla sam u učionicu iz prirode i zatekla sve učenika mojeg razreda na jednom  stolu. U našem razredu svako toliko ima jedan „popularac“ koji dobije novi markirani komad odjeće ili obuće. Naravno, sva djeca se okupe ne bi li vidjeli novi trend Adidasa ili Nikea. Pošto su te marke jako skupe i rijetke svi bi željeli biti frendovi s onima koji ih nosi. Danas su se svi okupili oko Nikol i Sare. Sara je dobila nove srebrne Air-max patike, a Nikol je dobila iPhone. Svako toliko bi i čula neke uzvike zadovoljstva pa čak i ljubomore. Ja prije uopće ne bi obraćala pažnju na te sitnice, ali otkako sam pomalo počela biti izolirana iz društva sve mi je nekako važnije kakva sam. Nagovarala sam mamu i nagovarala. Na kraju je popustila i kupila mi jednu duksericu. U početku su frendovi to zamjećivali, ali ubrzo mi to nije bilo dovoljno.

Proučavala sam lica cura u mojem razredu. Sve su imale prištiće i nosile su šminku, osim mene. I tako sam ja poželjela jedan mali prištić. Nisam tražila mnogo, ali on se uporno nije želio pojaviti na mom licu. Čekala sam pa još malo čekala i na kraju dočekala svoj prvi prištić. Bilo je to subotnje jutro, nakon što sam se umila. Pogledala sam se u ogledalo i vidjela ga. Bila sam presretna. No iz dana u dan bilo ih je sve više i više, gotovo mi je cijelo lice bilo prekriveno njima. Opet sam bila drukčija i žalosna. Bacila sam se na nepospremljen krevet i briznula u plač. Digla sam ruku ne bi li dosegla papirnat rupčić, ali zvono se oglasilo. Ustala sam i otvorila vrata. Bila je to ona djevojčica koja me prije neki dan pitala u koliko nam završava škola. „Što će ona sada tu?“, razmišljala sam nervozno.

- Bog, možeš li mi reći što imamo za zadaću? Nisam bila nekoliko dana u školi?- pitala me je. Pogledala sam ju i primijetila da ta cura ide sa mnom u razred! Bilo me je sram, a lice mi se skiselilo. Idem s njom u školu šest godina, a još nijednom nisam primijetila da je ona s nama.

- Da naravno, uđi - pustila sam je unutra i počeškala se po glavi.

- Vau, imaš stvarno prekrasan stan. Ja živim s tatom u nekoj maloj kolibi, a ovo je stvarno...vau! - moglo bi se reći da su joj usta skoro do poda prodirale koliko je bila začuđena.

- Pa hvala ti, nego idemo mi u moju sobu?
Prepisala je zadaću, a potom smo počele pričati. Pitala sam ju gdje joj je mama, rekla mi je da je umrla nakon poroda.

- Pa bože to je strašno!- rekla sam.

Ona je uvijek tako nasmiješena i zadovoljna. Mirna je i skromna. Pogledala sam ju. Nije imala ni Adidas ni Nike. Nije čak ni imala mobitel. „Pa ona je siromašna“ pomislila sam si, no prevarila sam se. Bila je prekrasna, lijepa lica i dobroga srca. Bila je jako zadovoljna onime što ima, a o stvarima koje nema nije ni razmišljala.

- Što ti nemaš novaca?- upitala sam ju i vidjela da se malo povrijedila.

- Gladna nisam, ali si ne mogu priuštiti puno toga. Moj tata radi u nekoj maloj tvornici pa ne zarađuje mnogo.

Puno sam saznala o njoj. Neću sve napisati jer mislim da nije baš lijepo sve govoriti. Jadnica, ona čak ni nema prijatelje, a ja se tu brinem oko nekih marki kako bih ispala kul?  Ne ide to tako. Ona čak ni nema svoju sobu. Mislim da bi rado uživala u njoj, a ja je odbijam spremati. Zapravo ja sam jadna. Nezadovoljna sam i to je moj problem. Imam sve i razbacujem se time. I jadna sam zato što samu sebe sada uvjeravam u to da marke, mobiteli i šminka nisu bitni, a sutra će se sve vratiti na staro. Hoću li plakati kada nešto ne dobijem?

- Bog, vidimo se sutra – ispratila sam ju i razmišljajući otišla u svoju sobu.

Sutradan u školi vidjela sam onu curu u zadnjoj klupi. Pa ja joj još ni nisam ime saznala? Lijepo smo se upoznale i počele družiti. Ubrzo smo postale nerazdvojne. Neke su nam se cure pridružile i osjećala sam se baš lijepo. Ma mislim bitan je meni izgled, ali čemu izgled ako ono ne održava moju osobnost. Baš zato što se razlikujem od drugih sam posebna. Zaboravila sam još reći da se moja nova prijateljica zove Laura. Ispričala sam mami i tati Laurinu situaciju i moj se tata počeo družiti sa njezinim. Rado spremam sobu i primam Lauru u nju. Eto svi smo kvit i dobre volje, a što se tiče robe koje ne nosim, poklonila sam je Lauri. Shvatila sam kako je nemoguće biti isti kao drugi, bili mi siromašni ili bogati, prištavi ili čista lica, debeli ili mršavi… Netko i to mora biti.

Književne radionice: prof. Vladimir Papić, Pula

Nema komentara :

Objavi komentar