Ne budite me u jutrima ranim,
neka zore budu samo moje,
nevino pokrijte me danom,
zaslužujem zagrljaj nježan...
Čekala sam srce da se vrati,
cijelu noć kao skitnica šetao u snu...
Misle teške odavno kao sjenke ga gaze!
Prošlost iskusna, šapatom mami i laže,
zajedno s uspomenama starim,
svaku večer, na ludu družbu ga zove!
Izazov i za veće sanjive heroje!
A noć... Noć vreba, čeka
bas takve skitnice želi,
sa stupicama, zamkama u mraku,
daleko od želje, zvijezde,
u duševnom mraku ih nosi!
Ah, velika skitnica srce je moje,
ali ne može san tako lako da ga zavede!
Put za nazad ono dobro poznaje...
Umorno, opet se vratilo u grudi moje!
Zato, ne budite me u jutrima ranim,
zore neka budu samo moje,
nevino pokrijte me danom...
Zaslužujem zagrljaj nježan!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.