Kolumne

petak, 13. listopada 2017.

Suzana Marić | Soba


Mjerimo ono što treba srušiti
Planiram
Ti imaš kvadrate
Ja – prostornu viziju
I ok, morat ćeš rušiti staro
Ali ja se pravim da nemam
Ama baš ništa s tim
Pa ja samo vučem linije
Ovo su ti vrata
Tamo ti je voda
Evo, tu ćeš se napiti
Ovdje ćeš blagovati, gladan
S ove strane će ti ulaziti sunce
I nemoj dijeliti veliki prozor u dva manja
Izgubit ćeš svjetlo
Slažeš se
Kažeš ne želim da kamen glumi drvo
Slažem se
Ti i ja – mi imamo plan visokog
Prizemlja
Gledaš u njega pa postavljaš konstrukciju
Lakih pregradnih zidova
Ruke su ti vitki nosači
Umećem se između njih meka
Kao vuna u zidovima od knaufa
Nešto nam mora čuvati toplinu
A onda se obostrano obložim kartonom i sadrom
Tako ti imam po čemu pisati
Double–sided, a o istom
Sve dok ne odabereš prevladavajući pigment
Nemoj žuriti, zato
Kažeš mi na onoj ću pločici napisati tvoje ime
Smijem se
Ne vjerujem da još ne znaš
Da sam ja ova vuna, karton
Laki pregradni zidovi
Soba u kojoj već dugo živiš

Nema komentara :

Objavi komentar