Krunoslav Mrkoci | Megleene daljine

 

I videl sem daljine, megleene i kalne, i v njimi brege ki stojiiju kak piramide starih kraljuv. Z med breguv megla se zvija kak nebeeska kača, megla ka vse z plaštem svojem obviija. Bregi su kak tiele matere zeamlje. Oni kuraažne v neabe stojiiju i stršiiju, vrhi oštri, z šumu obrasli kak glave zealja, kak prevrnuute zdele. Neabe te brege kušuje, i tak mehke ih pritišče; z med njih megla se zvija kak dim ze sveatega hrama. I videl sem daljine, megleene i kalne, i v njimi brege, kak hrame slavne. I pod njimi sem videl polja kak ležiiju, zeleana, kuruznice zlatne pouna, oku v daljinu bežiiju.

I vidio sam daljine, maglovite i mutne, i u njima brda što stoje k'o piramide starih kraljeva. Između brda magla se izvija, kao nebeska zmija, magla koja sve plaštom svojim obavija. Brda su kao tijelo majke zemlje. Ona odvažno u nebo stoje i strše, vrhovi oštri, šumom obrasli, kao glave kupusa, kao zdjele prevrnute. Nebo ta brda ljubi, i tako mekano pritišće ih; između njih magla se izvija, kao dim iz svetog hrama. I vidio sam daljine, maglovite i mutne, i u njima brda, kao hramove slavne. A ispod njih vidio sam polja kako leže, zelena, kukuruzovine zlatne puna, oku u daljinu bježe.