Kolumne

srijeda, 8. ožujka 2017.

Ruža Silađev | Od matere


Sonta, Vojvođanska ulica sa crkvom Sveti Lovro.

        Čujem je.
Mete sokak. Metlom od metlinja. Struže po patosu izlizanom,  dotrajalom metlom. Još prvač je rekla ocu da je metla dotrajala i da bi tribalo novo metlinje  ’no što je jesenas isikla, a visi lipo obisito u šupe tamo di su motike, samo triba svezat i napravit novu metlu.

-    Ko da si reko ne, a ne de! – čujem je jasno.

Nastavlja mest. U srdžbe sve brže i brže. Digla se u ranu zoru još malo prija četiri. Da očisti okolo kuće, naprid u dvoru, natrag u dvoru, da pokupi cvit sa staze ispod bile trišnje, da narani živinu i da je vode, da donese kruva i da napravi fruštuk.

-    Ko vištica! ščim prvi pitov u selu zakukuriče, ona auf! – malo bi je otac zno ismijavat.

-    Nek, samo se ti smiji! Ta, ’vo je raj!

Odgovarala je uvik slično i aludirala na rana dizanja kad je kadgoda morala u to vrime izajutra već bit na Medanu, na kraj sela, di je čekala prikolica da ji, nji radnike, priveze na njivu već u ’va doba. Jel ka’ je zajedno sa drugama,  motikom na ramenu, već privalila pišice nikoliko kilometeri od sela prama njive di se radilo do kvečeri.

     Čujem je.

Metla grebe u jednakima intervalima. Ko da je gledam! Sagnita je. Pregač je podigla i ušreg zatakla jedan kraj u pojas. Da se ne puza po pravu. Kojikad izvadi maramicu i otriše znoj što se nakupijo na vr’ nosa. Uspravi se, zastane. Metlu prisloni nuzase, obadvima rukama oblati ivice od maranke, slipi nuz glavu, pritegne krajeve i čvršće zaveže. Da se maranka ne odveziva. Ponovo žustro radi. Šokačku suknju privuče rukama pod kolina, čučne da iščupa koju travku što je izmakla kontrole, pa narasla tamo di ne triba.

-    Natofrči se ko džomba ! – komentariše, reko bi otac.

Rado pozdravlja i otpozdravlja prvima putnicima, ’nima što počimlju radit u sedam, pa  žuru na voz.  ’Naj za Sombor.

-    Falj’nis, jeste li uranili?  Jeste?! Evo i ja malo!

Nusput  šljokne busenj što su se sinoć dica sigrala i itala pod penđerom. Zagleda zid od kuće. Meće sebe u zadatak da će morat krečat. Dune prav sa banka na penđeru. Bida se kako farba brzo spada zbrog sunčane strane i nastavlja. Znam je. Srićna je. Koliko je put samo za vrime mojega ditinjstva maštala o vakima trenucima. Često bi rekla, pa ka’ću ja ko prava žena već bit doma i lipo izajutra pomest sokak i fruštuk napravit! Stalno je bila u grčevite borbe za život zarad bolesnoga čoveka i radi male dice. A borila se! Ako je dignit džak,  mogla je! Ako je tribalo košar na tavan,  mogla je! Nagazit blata za kojišta ozidat, jel omazat... Sve je mogla i tila. I nikad se nizašto nije vajkala.

  -  Samo da završite škule, samo da dobijete kruv u ruke! - brižno je kazivala.

     Čujem je.

Zamasi su kraći. Sad mete na vraci od sokaka i nastavlja mest  stazice po baščice, izmeđ muškadla i dragoljuba. Na ti isti vraci mi je jednoga prolića rekla, ka’ je čula od komšinice, da k’o da imam momka!?! Bila je toga jutra žalosna i zabrinita. Iza njoje je prošla besana noć puna strepnje za moju budućnost. U naše vrime kad se učenica uvatila momka, škule je rekla zbogom. Roditelji su davali sve od sebe, doslovce otkidalo se od usti za školovanje. Ispraćala mi je na voz u škulu. Zaplakala je.

-    Molim ti, ostavi se momka! Biće ji još! Kad škulu završiš! Neš zakasnit!

-    Pa, kad i nako nemamo novaca.- rekla sam u svoje još dičje naivnosti.

Zadršćala je. Pogodilo je! Iz petni žila, mučeći se, mogla je podastrt samo neophodno. Nova aljina, kombinet, grudnjak, ulošci... Sve su to bile svagdanje potribe koje su roditelji jedva podnašali.

-    Al, znaš, ja ću za te prodat i ćoš kuće ako triba! Samo da ti završiš škulu! - gušila se.

Dirnila mi je ko nikad prija. Koracala sam ka „Fodbalu“, prama stanice, možda tristo meteri o’doma i kad je tribalo skrenit iz našega sokaka u drugi, okrenila sam se. Još je stojala na vraci i trisala lice.

Ma’nila sam je rukom.

     Ne čujem je više...

Tajac. Jel stvarnost?!? Jel samo prokleti, izdajnički san?! Ipak ga ponovo, očajno prizivam. Željim iz petni žila da se ponovi! Nastavi... Ništa se novo ne dešava. Oblici sporo dobiju dimenzije. Bojažljivo opipavam oko sebe. Krevet je. Soba je. Svesna sam. Razočarana. Znam da ne smijem pogledat na penđer, jel ću u momentu zaboravit san. Još jedno vrime ležim.  Stiskam oči u nade da ću ponovo čut metlu i namerisat prav žuđene ravnice sa našega sokaka. Dižem se.  Otvaram penđer. Udara mi po licu frižak zrak. Na obzorju se plavi planinski vinac i jedino što je stvarno je pisma slavuja sa Učke.

Nema komentara :

Objavi komentar