– Rekoše mi stiha dva.
– Nekako slasno, masno.
Samo se plašimo da baš nas
Oštrica kritike ne opomene.
Trudimo se jako,
Rime slažemo, metafore nižemo,
Epitete, anafore, epifore
I niz drugih ukrasa
Vadimo iz džepa.
– Tako svatko može. – rekoh im ja.
– Duboke misli treba iznijeti!
Neka se ljudi malo pitaju
Što je pjesnik htio reći.
A pjesnik ništa nije htio
Samo je papir bio suviše bijel.
– Molimo te, daj nam makar jednu
Duboku misao o životu, smrti, ljubavi…
Ne možemo stalno kritike slušati,
One će nas zagušiti.
Pokušat ću:
– Život je lijep, a smrt nije.
Ljubav se dogodi i prođe
Kao da je nikad bilo nije.
– O, dosta, dosta!
Ti si nepopravljiva.
Ti ne znaš sastaviti pjesmu. – rekoše mi stiha dva.
– Ali, evo opet nove pjesme! – rekoh ja.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.