Kolumne

srijeda, 4. siječnja 2017.

Snežana Šolkotović | Prigušena svetlost



Prigušena svetlost, isti zagušljivi prostor
uspomene na davno vreme vraća,
tišinu remeti s vetrom mukli žagor
zdravica koja svaku punu čašu naiskap ispraća...
Mutan pogled prostorom mešetari
uz škripu stolica ponavlja isti gest,
nekada smo kafana i ja bili prijatelji stari
a svaki gutljaj je životu bio nemi protest...
Flaša vina i prazna čaša
na istu feštu kao da zovu,
kroz zvuke laganih nota dopire pesma naša
samo da još odolim boemskom izazovu...
Ali više ništa nije kao pre
niti je želja ko nekada ista,
deo mene kao da lagano umire
dok želja sećanja kroz život lista...
Prigušena svetlost, zagušljivi prostor
istim me slikama opominju, dave...,
zaglušuju u duši onih talasa šumor
koji bi na moju prošlost da zaborave...
Tu, na tom mestu,
nema više mesta za sanjare...

Nema komentara :

Objavi komentar