ponedjeljak, 9. siječnja 2017.

Kasijana Milošević i Miloš Petronijević | Blesak nedogleda 4.


Noćas si vrisnuo neko ime.
Nije bilo moje.
Vetru se učinilo,
da sam ja šapnula tvoje.
Skupljala sam i neke
po kosi rasute poljupce,
magličaste i nestvarne –
njima zapalih zvezdu
i pružih ti je.
Nisi je uzeo, nisi razumeo…
Nehajni poljubac
ostao mi je na dlanu
kao detinji osmeh
među senkama
razlivenim u mojim venama…
Posle...
Ukradoh ti ovu pesmu
i to je moja pesma.
Samo moja!
Znam da je tvoja
i samo tvoja,
ali je posvetih sebi.

Kako mi možeš ukrasti ma šta kada je sve što sam ja tvoje. Moje je samo tvoje ime, u buncanjima, u šapatima „Volim te!“ poslanim niz vetar tebi. Prekrila si mi sve misli, i ne odlaziš iz njih, mada se ponekad pravim da te ne vidim. Čak ni ne znam da li si radost, ili si muka u bolu uzdaha za tobom. I idem tako putem, šutirajući kamenčiće, a dani su nehajno lepi, i ti si u njima. Znam da se igraš, i kriješ, da bih te tražio, iza  bregova, u pesmama tvojim… I ne znam… Da li ja sanjam ljubav ili to ljubav sanja mene?
A pesmu tvoju, ako je moja, neću ti dati – sa njom ću pisati svoju, da bih je tebi dao.

Nema komentara :

Objavi komentar