Kolumne

nedjelja, 13. studenoga 2016.

Ruža Silađev | Kokoš


Kažu ljudi: „svud pojdi, al’ doma dojdi“. Sad u starosti vidim da mi  puno znači što sam doma. Ako sam usamita, radosna, jel žalosna, dovoljno je izajt na vraca od sokaka. Niko uvik projde, upita ti i kaže, utiši, jel oraduje. U svojemu nisi nikad sam.
    
U zadnje vrime, voljim otit na etno sekciju. Sastanemo se nas nikoliko žena i mlađi i stariji. Koja štrika ljope, koja šlinga, koja mota vunu. Mene je doma dosta rada sa očima, pa onda mogu pomoć štogoda krupno. Mogu motat vunu, jel kuvat kafu, ponudit sok, servirat ako je kojagod donela kaka kolača, jel peretaka, jel oprat sude.

Mogu izdivanit kaku pripovičku, jel izdeklamovat koju pismu. Svi se tu poznajemo jako dobro. Ni čudo! Od male maloči se trefimo u selu, u škule, kod doktora,  u svatova, na sarana... U isto vrime smo sprovodile ditinjstvo u sigrama,  u isto vrime išle u škulu, na ver’nauk, na misu... U isto vrime se divojčile, rastajale, sastajale, dicama na roditeljcke sastanke išle, u vojsku, u škule i u tuđi svit ispraćale. U ista vrimena liti na ramena motike nosile. U stariji godina roditelje n’onaj svit ispraćale,  za njima tugovale, jel se bar jedna druge požalile. Da, znamo se i poznajemo! Znamo naše vrline i mane. Znamo se nasmijat na svoj, a i na tuđi račun. Sve u svemu, lipo nam je ka’se sastanemo u ’ve tmurne zimske dane, koji o’ma postanu nikako svitliji i lipši.

-    Faljnis i zdravo!- ulazim zadnja u sobicu iza Mesne, a moje druge mi pogledu priko očala i otpozdravlju.

-    Evo, ja!- kažem.

-    Pa, dobro! Bolje ikad neg’ nikad. - niko odgovara dok se rasprimljam.

Višam kinesku bundu i šepu na rafu. Sidam za’stal, gledam ji, smeškam se i oglašavam:

-     Kuvala, prala i eto zakasnila. - konstatujem.

-    Nisi vada Bečku šniclu pravila?- pita Jaga.- Jesi ti znala za Bečku šniclu do petoga razreda? Ja nisam. Možda je ’na što kaže da je, je otac bijo kogod, znala, a ja bome nisam.

-    Pa, znala si za šokačku, Bečku šniclu. - kažem.- Kad mater skuva nediljom supu od kokoše, ako kokoše ne pocrku od kuge, jel kolere, pa meso iz supe uvalja u posolito i popaprito brašno i zapeče na masti. Ako je bilo jaja, onda je još znala umočit u razmutito jajce i uvaljat u krušne mrvice. E...! Ondak je to već bila gozba!

-    A sićaš se ti kako nas je nastavnica Olgica naučila peč Bečku šniclu i kuvat čušpajz od španata? Ajoj, što je to mene bilo lipo! Ščim je došlo bolje vrime i ja sam se bacila na Bečku... - nastavlja Jaga.

-    Jeste, jeste, Olgica Švabica nas je svašta naučila!- dodajem.

-    Samo znaš kako je bilo prija. Ni bilo kokoša koliko oš i kad oš!- kaže Marta.
Ostavljamo radila gledamo se priko očala, klimamo glavama i bacamo se u študir od prija. Posli par minuta kažem:

-   Bože dragi, samo ka’ se sitim kako je to bilo. Išla sam već u prvi razred, a struju još nismo imali. Ako po danu ne završim domaći, onda moram po krmeljivomu lampošu pisat do niko doba noći. I jedampt se prono glas da dolazi majstorica, električarka iz Stapara uvađat struju po selu. Puno se svita prijavilo. Jedni su uvađali samo za jedno sijalično misto, drugi za dva, treći za tri, a ’ni što su za četiri mista uvađali, to su bili već malo bolji! Mogućniji! Ta, ni se meto ni šalter za peglu! Ni onda još bilo pegli na struju. Ubrzo kroz koju godinu, kad su pegle došle u modu, nikako su prikačili gore na sijalicu gajtan od pegle i tako na’stalu, koji je bijo uvik ispod sijalice, peglali. Za uvađanje struje u kuću, prvo su se svi pisali u opštinu, pa i mi. Mislim moj otac i mater. I jednoga dana je došo red i na nas, na uvađanje struje u našu kuću. Mater mi ni bila doma. Ošla je u Sombor na pijac di se prodaje starež, kupit astal za pridnju sobu. Jadna moja majčica! Samo kad se sitim!- suze mi zapinju u grlu... - I ona je tila bit ko drugi svit, to jest da i mi imamo pridnju ekstra sobu. Pošto je kuća bila istom dvi godine nabita, samo u kujne smo imali prava nova vrata i lipi veliki trokrilni penđer. Još i sad je baš taj penđer tamo na kuće. Pridnja soba, što je tribala bit ekstra soba, imala je izbušito u trokut dva penđerića u koje su bila uglavita stakla i taki penđeri se nisu mogli otvarat. Na vrati prama kujne visila je buba, jel pokrovac, ne sićam se više, tačno! Mater i otac su bili jako srićni što  imamo našu kuću. U kujne je bijo zidani špojer i zidana peć sa bankom. Na jedne strane je bijo krevet uredit sa novom  ponjavom i ćilimom, što je mater otkala, a na druge strane je bijo krevet- stoličice. Upolak je bijo astal i dva stolca. Dok se jilo, ja sam sidila za’stalom na staromu burencetu, a mater je sestru držala na krilu.

- Šta su to stoličice?- javlja se Liza.

- A, da! Ti si  malo bolje fajte, pa niste možda ni imali  stoličice?! – pitam.

- To ti je Lizo, jedna vrst kreveta! Ima dvi ko forme skele, znaš ’ne za zidare, al’ su to male, niske skele ko što je visina kreveta. Na nji se metale daske, a priko dasaka perina i već redovno namisti se krevet!- pojašnjava nena Kaja.

-  Ka’ su naše matere bile cure i divojke onda se noto još produžile uvis četiri letve, priko nji se pribacila ponjava i ćilim. To se zvalo SOMBOR- KREVET. U njemu su spavali mladi bračni parovi, dica, a po potribe se i žene babile. Ni bilo prija ABALANTA, jel porodilište! – kažem.

-  Deder, onda sad neka zaboravit tvoje, neg nastavi! To sa strujom. Šta je posli bilo? – obraća mi se Marta.
    
-  Aha! Rič je bila od ekstre! Mater ko i svaka žena zapela za ekstru, a nema ni vankuše ni dunje, nit ima perja, osim ni na kojima spavamo. Al, ima navlake za sve i za drvenice! Napuni ti ona ljuskama od kukuruza perine, a sinom vankuše i dunje. Namisti ti ona krevete i na nji metne nove ponjave i ćilime. Dole na omazanu zemlju kravckom  balegom, dabome, tako se to u ’no vrime radilo, pa posli ka’ se osuši još i krečom pride.

-  Au! Al’ je to kadgoda bila ’igijena! – kaže Liza – Ko u plemenske zajednice!
 
- Vidila si da ljudi u plemenima Afrike gradu kuće od kravcke balege. Ćuti, i mi smo još u niki segmenata na tomu nivou! Tamo se bar zna šta je poštenje i čast, a dilovi  civiliziranoga čovečanstva k’o da nikad nisu, ni čuli zoto! – kažem i nastavljam.

- Poreda šarene papire, nake što su se metali i  nu’zid, da se ne istriše kreč na zidu, ako se kogod otare. Od roditelja je dobila šifoner, drvenice za dva kreveta i dva stolca, al’ je falijo astal! Sa tako kojikakima stvarima sirotinja se snabdivala sa stareži, sa pijaca iz Sombora. I eto kako će se desit, mater mi je baš taj dan, kad je iznenada došla majstorica Staparka uvađat struju, ošla u Sombor kupit astal.
   
- Smijete se jel?! Samo se vi smijte! Tako je to bilo! I nekate zaboravit da je to pedestšesta prošloga vika. Posliratne godine! A, sad vam ni dobro, a imate sve. Ej, ta ka’ se ’panak podpapuči!- kažem, a one brezobrazno dobacivu i smiju se. Ne, ne ismijavu se one! Znadu one da je sve tako bilo. I one su „u tu kašu kašiku zamakale“.

- Ajde, de nastavi!- rabru mi kroz smi.

-  Sićate se ’ne majstorice - električarke iz Stapara, što je po selu sa šegrtima sprovađala struju? – pitam.

Klimu glavama i tiru mi da divanim šta je dalje bilo.

- Pa, eto sti gla Staparka. Sićam se da je bila jesen i da je kiša padala. Majstorica je sa još tri šegrta radila, a ja sam jim se nuz noge šmundala. Malo, malo, pa majstorica veli mojemu ocu:

- E, gazda, danas ima da častiš! Mora da padne paprikaš! Još večeras će struja da ti zasvetli!
 
- Ta, ne mogu ja to, majstorice! Ne znam ja kuvat - laže otac, a ja gledim u naši pet kokoša na po dvora. Čeprku siromaške po đubretu, po kiše. Vada jim je i ladno! Repovi se svisili naki mokri, a i krila baš nisu u najboljemu stanju. Gledim u nji i mislim se koju će otac žrtvovat i unaprid mi ž’o i skoro mi suze idu na oči. Koju ćedu zaklat? Nu bilu? Baš je lipa i ima lipa krila ko anđel! Crvenu? A, ta ima jako crveno perje. Potsića mi na cvit dragoljub! Kad smo se mi dica utecavali ko ima najlipšu kokoš i iznašali na sokak svako po jednu  (dok su očevi i matere na poslu), ja sam uvik iznašala crvenu. Skoro je uvik pobeđivala, jel zauzimala drugo misto. Graorku? Mater je jako volji. Uvik kaže da je ona snela jajce. Pepeljivu? Taku lipu farbu ima ko golub! Crnu? Sjaji je se perje, ko da si je viksom za cipele namazo! Ajd, dobro, kažem sebe. Reču ocu da nju zakolje! Ako baš mora!

-  Gazda, ja ću i da zakoljem i da skuvam, nemaj brige! - navaljiva debela majstorica, a mene sve stra i mislim kako će skobačit tima ručerdama naku malu kokoš!

- Ta, ne bi majstorice! Ni, mi ni žena doma!- odgrebava se otac.

- Bogamu, ko je gazda u kući!? Ti, jel žena? – veli Staparka i podboči se naka ogromna skoro ko naša vrata i okrene prama ocu.
 Pridveče je struja  bila uvedena i paprikaš je bijo gotov. Otac je nevoljno uvatijo crnu kokoš i ugrijo vodu. „Vištica“ je poparila, očupala i skuvala paprikaš. Al! Paprikaš smo jedva pojili, jel je bijo gorak. Prožučila! E, to ti je Bog pokaro, pomislila sam. A, šta će bit kad mater dojde, to ćemo istom vidit!  Toliko sam razumila da se kokoš ne kolje makar kad. U posleni dan! A, i nema kokoša!
  Samo što je otac isplatijo Staparku, evo stiže i mater vozim iz Sombora. Sva srićna što je kupila astal i već je i stigo! Eno ga na stanice futuraš Klema čuva, dok ona ne dojde sa kolicma.
 -Ajoj, pa kod vas ima novoga! Šta li je, kako li je, brže bolje uvela struju?- smije se mat još na vraci od sokaka.
- Ajde, ajde, da vidiš samo kako lipo svitli!- veselo otac pokaziva i pali sijalice u kujne, ekstra sobe i u ganku.
Mater mi od dragosti ljubi, a otac diže uvis što najviše može. Divanu se koliko je koštalo, taman imu novaca još od mojega dičjega dodatka do prvoga.
-    Fala Bogu- kaže mater- eto i mi smo ko drugi svit! Jel, Ružice, naša kuća sad svitli ko u Raju!
-    Jili smo i paprikaša od crne kokoše. – kažem matere - Eno ostalo je i za te!
-    Kakoga paprikaša!?! Od kake crne kokoše!?!- okreće se mater prama ocu, sva  iznemirita.
-    Pa, eto, majstorica mi navalila... Moro sam... - muca otac.
-    Uuuu! –vata se mater za glavu - jeboje otac prefrigani! - Zaludila ti krmača debela! Zaklat kokoš!!! Makarkad! No! No! Ko da sam dite ostavila doma?! Ta, sad da si dite dobijo bi batina. Istukla bi ti ko staru kantu! Kokoš zaklat! Makarkad!
-    De, ženo, umiri se. Pa, vada će bit još kokoša. „Ima više dana neg kobasica“!- tiši je otac.
-    Ti to mene zaluđivaš? Ko da sam ’vaka!- pokaziva na me.- Ka’ će bit kokoša?! Na godinu? I to ako se te četiri što su ostale raskvocu kako triba i ako pilići ne pokrepu!
-    Vada će dat Bog!- kaže otac.
-    Avjak! Pa, ta mi je sad opipala i vankuše i dunje u ekstre sobe! Ta, sa’će mi cili Stapar i polak Sonte znat da nemam perja! Joj, joj! Kap će mi na srce!

Bome, jedva je otac umirijo mater. Ni ona ni okusila paprikaša i dugo je spominjala kako ga je Staparka zaludila.

- Smijete se jel?! Smešno je, al imam i ja pripovičku od kokoše.- kaže Jaga i triše oči od suza zbrog silnoga smijanja.

- A mi jel, Božemprosti, računamo se u bolju familiju. Eto, imamo nasleditu kuću, imamo konje i kola, nikoliko lanaca, a i mene jedinicu. Blago nomu u to doba ko je imo jedinicu jel jedinca! Al, ta jedinica, bi i vo i no, ko i sva druga dica. Prvo mi zabolijo zub, pa danjom i noćom sam se mučila. Ni spavat, ni sigrat. Otac i mater velu projće to ko na keru. Di ćeš u ’no vrime nosit dite doktoru?! Triba platit, a gladno proliće, nema posla , pa onda nema ni novaca di zaradit. Kad sam već otekla ko bundiva turkinja, okupa mi mater, opere glavu, navuče u čisto, lati za ruku i pojdemo kod doktora Racića. Taj je sve bolesti ličijo i zube vadijo, a po potribe je priskako u pomoć i kuršmitu.  Taman smo se, ja i mater smistile u čekaonicu, umal’ se nisam zagušila od joda, kraulina i drugi doktorcki likova, izajde  medecinska sestra, debela Krista i kaže:

- Danas doktor ne radi. Možete doći sutra.

Mater mi lati za ruku i ajd mi sokakom. Ščim smo skrenile za ćoš udari nam na fina saga od kobasica, urki, švargli...iz mesare Pište mesara.Vada se mater i pokajala što je skrenila iza ćoša, a sad će još morat i blecnit u mesaru. Stale smo na vrata od mesare. Ništa okolo ni bilo, ni visilo sa plafona, samo jedan komat urke.

-    Prodali smo sve prija Korizme. - kaže mesar Pišta- evo ostalo je još ’vaj komat urke i malo škvaraka.

-    Gledim ja uvis u tu urku, ala meriše, nevolja jedna!

-    Kupi mi mamo, urke! Ja bi jila, makar je i korizma.

-    Kupiću ti, zoto što si bolesna! - kaže mi mater.

Kupi mater urku, mesar je zamota u masni papir i metne u materinu košaricu. Idemo putim, a urka meriše, a ja se uvatila za košaricu, te Bož pomažem nosit, a sve gledim i unaprid uživam kako ću se osladit  sa urkom.
    
Došle smo doma, mater razmotala čaršap sa’stala, na daske izrizala urku i nagvanjila luka crna. U slast sam se najila mesarcke urke i napila friške vode.

-  Jago, ne boli ti zub? Ništa ne kažeš?- pita mater.

-  Mmm! Ne, ne boli mi sad.- odgovorila sam. Stvarno zbrog čega, jel kako i zašto je mene pristo bolit zub, to ne znam. Evo vaj! - ziva Jaga, sad je stara šezdesetpet godina, i pokaziva kutnjak što je bolijo kad je imala šest, sedam godina. Urka ga izličila!

-  Pa, dobro, ti si rekla da ćeš divanit od kokoše!- kaže Kaja.

-  Ajoj! Pa, da! To je isto bilo ka’ sam bila mala. Ne znam koliko sam imala godina. Pojavila se u selu kokošja kuga, kolera, šta li!- nastavlja Jaga. - Ošle nam sve kokoše. Pocrkale. Nema supe nediljom... A, ja bi baš supe! Skolećem mater iz dana u dan. Ka’ćemo kuvat kokošje supe? Bilo je na pijacu kokoša, al, nema u kuće novaca! Ta, moja jadna mater vada se živa pojila! Jedinicu ima, a nemož je ispunit jednu, jedinu želju. Al, snašla se! Komšinice sa ćoša čudom ostale kokoše! I udesu ti se one!

-  Kako?- pitam.

-  Eto kako! Mater je te zime tkala torbica, ćilima, šta li i reskira jednu torbičicu i da komšinice, a ona nama kokoš! Prominjile se! Sad ka’ se sitim! Sad mi žo više neg ikada! Mater mi je za tu balavu supu morala ćoretat dva dana da otka torbicu! – završava Jaga. Triše suze, a i mi jel se prisićamo naši vridni matera.

-   Ej, ta man’te se žaljenja! Sve što je bilo moralo je tako bit! Njoje ni bilo teško da izdovolji curu. – kaže Marta.

-    Pa, i tako je! –kaže Kaja.

-    Kajo, imaš li i ti pripovičku od kokoše? - pita Liza.

-    Kako ne bi imala! Još kako! – odgovara Kaja. – Eto ko što ste i rekle otrani mater kokoše, pa kad pocrku, kad ostanu žive... A, znala je otranit pun dvor ka’smo  planirali nabijat kuću. Latili se šporovat za kuću odasvud. Ako pomuze kravu, gleda da što više proda mlika, ako ima maka, jel oraja, proda...Samo da bi dinar skupila i sačuvala za kuću... Idem nediljom s mise, a no meriše kokošja supa, al ne kod nas!  Ne možeš imat kuću ako od usti ne oduzimaš! E., ništa! Dojde jedne subote majstorica, berberova žena, kupit za nedilju kokoš. Mater je na dvoru uvatila i nosi na kantar što visi na ganku i miri. Ja sidim na šturcu od ganka, gledim i radujem se. Sad kad mater prodaje kokoš, onda ćemo cigurno i mi sutra zaklat! Biće lipe nedeljne kokošje supe!!! Sutradan idem s mise i merišem. Ta, jeste! Meriše supa i kod nas! Što bliže kuće, a no ko da sve jače meriše. Otvorim vraca sa s’kaka i ope merišem. Jeste, meriše, al ko da malo manje neg’ na sokaku. Uletim u kujnu i vidim poklopac na loncu, di se kuva. Pa,  supa se ne poklopi baš pravoga, a ta je baš pravoga poklopita! Otklopim...A, no, privrću se suve kosti sa gravom!

-   Et’ ti, Kajo! Supe bi?! Koj’ vidijo klat kokoše za ručak ka’ se kuća pravi! – dodajem i sve se smijemo.

-    Ajde, onda ka’ ste već zapele za kokoš, moram i ja izdivanit štogoda.- kaže Marta.

-    Pa, jel ti kogod zabranjiva?- pita Jaga.

-    Eto znaš ka’ smo se odselili u našu novu kuću, nabijaču, dabome, mater i otac su od mame (očeva mater) i dade (očev otac) dobili dvi kokoše i pitla od bake i dide, ko pomoć!

-    Što bi se reklo dar za useljenje! – kaže Liza.

-    Idi! Kaki dar?! Ko je komu darovo svaki čas štogoda?!- veli Jaga.

-    Ja nisam ni znala kad mi je rođendan, niti je to bilo ko i spominjo da je to štogoda, a kamoli da sam dar dobila! Mater, jel otac bi rekli, eto na današnji dan si se rodila, curo. I to je bilo sve. Ni mi niko ni poljubijo, ni čestito. – kažem.

-    Ta, pa, čestito se samo imendan!- kaže nena Kaja.

-    I to brez cmakanja! Ni, mi niko, nikad ni ljubijo!- veli Marta.

Klimamo glavama u znak odobravanja. Smijemo se. Stvarno je tako bilo, al’ to ne znači da nas roditelji nisu voljili...Komentarišemo, a Marta nastavlja.

- Otac i mater, taki srićni što imu kokoše i sve se utecavu ko će ji izajutra, jel uveče naranit. Brinu se za nji i po zime jim griju vode i u gnjizde nadopunjavu slamu, da jim bude što vrućije. Otac uvik nikako izajutra izajde prvi napolje i narani ji. Matere sve krivo. I ona bi ranila kokoše i kaže da je to žencki posov, a otac je ope’ ne sluša. Privari je i ujtru i pridveče!

- E, kako će to bit! Ošli mi dica s materom jedan dan na prelo kod mame (očeve matere). A, znate i same da je to n’onaj kraj sela. Imaš ti to fanj se prošetat od naše kuće do mamine i staromu dade. Prelo ko prelo. Žene radu, mi dica se sigramo sa starim dadom, kad evo ti našega oca. Bane u  maminu kujnu svaj užurban. Sve se oznojijo!

- Ajte, svi kod nas! Da vidite šta mi imamo!

- Ta, pa, šta imate, Božemprosti? – pita mama ( očeva mater).

- Ta, šta ima, šta ima?- pita moja mater.

- Ajde, doma da vidiš!- odgovara otac

- Neka tentat! Sa’ću it doma?! Istom sam došla, ni prvo povismo još nisam poprela.- kaže mater. - Moraš prvo reč šta ima novo.

Tako je! Prvo reci! Drugače nećemo it!- uglas viču strine, čike, tete i mi dica.

Otac digne šešir na po timena i kaže ponosno:

-    Beca mu! Jedna kokoš snela prvo jajce!
                                                      *
Kidamo se od smija. Suze nam idu na oči i teško nam je svatit koliko se čovek obradovo jajcetu, jel mi danas...Posli salve smija, nudimo jedna druge sok i pogačice što je jedna spekla.

-    E, al, imam i ja reč štogoda u vezi kokoše!- javlja se Liza.

-   Čekaj da se prvo najimo i napijemo, da možemo podnet još jednu „tiradu“. – kažem. Liza nastavlja.

-   Moj otac i mater odu radit, a ja ko i sva dica ostanem sama doma. U podne dam svinjama, kokošma, pilićma, patkama, guskama, jist i najvažnije, vode. Cilo pri i poslipodne se sigram, a pridveče, ope’ ko i u podne sve namirim. Kad su mi tako prvi put ostavili, ja se sitim da triba i jajca pokupit. Kokoše se svud penjale i nele. U kokošinjcu, ispod slame i sina, po šupa. Pokupim ti ja sva jajca i pribrojim. Pedeset i troj! Kad su uveče stigli otac i mater pitu jesi li naranila voga, jesi li napojila noga, jesi li guske čuvala, jesu li pačići jako vodu proljivali...

-    Jesam!- odgovaram ja spremno i sve se dičim što sam sve poradila. Otac mi fali i miluje po glave, a mater pita:

-    Jesi li lane, moje, jajca pokupila? – okreće se prema mene, dok prži luk na masti i pristavlja večeru.

-    I to sam! – odgovaram veselo.

-    Koliko je bilo jaja?- pita mater.

-    Pedesettroj!- odgovaram.

-    Koliko!?!

-    Pedesttroj! Izbrojala sam dvaput!- kažem.

-    Pa, kako kad imamo samo sedamnajst kokoša?!- pita ope mater.

-    Ka’ ti kažem, pedesttroj!- laćam i oca i mater za ruke i vodim u vojat da vidu koliko u košarice ima jaja.

-    Iju!- vikne mater - Majko Isusova! – pride košarice, lati jedno jajce i metne na uvo i počme slušat.

Tako prvo, tako drugo i treće i do poslidnjega.

-    Pogušili su se svi! Ko ti reko da kupiš jajca ispod kvočaka?! Ajoj, ajoj, slatko Srce Marijino! – zaplače mater. 
                                                       
  #

-    Pa, di su sidile kovočke, kad si se tako privarila? – pita jedna od nas.

-    Bila u jednomu kočaku, a ja?! Šta ja znam! Mala cura...
                                                            
  #
     
Eto, u Sonte ima još i vaki druženja, jel prela. Izdivanimo se nuz ručni rad nalik ’nomu koji su naši preci radili, spomenemo se svega što je bilo i što je sad. Mnogi koji su davno ošli prid lice Božje i mnogi koji su ošli iz rodnoga kraja oživu u naši divana. Lipo je rodit se, bit i ostat međ svojima. Srićan je čovek kojemu život to dopušča. Nažalost, puno nji mora ostavit svoje, jel radi kruva, jel ga štogoda drugo tira.                                                                                                  

       



Nema komentara :

Objavi komentar