četvrtak, 31. ožujka 2016.

Maja Cvek | Na jutarnjoj kavi

Otvorila je vrata i ušla u kvartovski kafić, sigurnim, gotovo mladalačkim korakom.

Iz jednog ugla, odvojenog za pušaće, oštar miris duhana prodro je u njene nozdrve, pa je na trenutak zatresla glavom kao da se želi obraniti od neugodnog napasnika.

Redoviti gosti kafića na časak su prekinuli svoj bučni razgovor.

– Dobro jutro – žena je glasno  pozdravila ušutjele muškarce, a ugodan osmijeh skliznuo je s njenog lica, glatkog i bez bora. Bilo je teško odrediti njene godine.

– O, dobro jutro – odvratio je konobar, dok su ostali, svaki na svoj način, opušteno uzvraćali pozdrav. Konobar je okom skrenuo prema lijevom kutu galerije, dajući tako gošći neki znak.


Klimnula je glavom pokazujući da je shvatila poruku i krenula kroz prostor zakrčen stolovima prema uskim, zavojitim stepenicama, koje su vodile na galeriju. Tamo gore nije bilo gostiju. Samo je u lijevom kutu za jednim od stolova sjedio postariji čovjek i čitao novine. Plava šilterica pokrivala je čuperke prosijede kose, koja je nestašno provirivala ispod kape. Jaknu nije skidao, pa je onako otvorena, svojim krajevima dosezala skoro do poda.

Kada je prišla k stolu, nisu se pozdravili. On je samo spustio novine i pogledao je pomalo hladnim, bezizražajnim pogledom, a ona je, uzdahnuvši, odmah raskopčala svoj kaput i pokušala ga skinuti. No muškarac, kao da je samo na to čekao. Odmah je reagirao dobacivši joj nimalo ugodan pogled: „Kojega vraga skidaš taj kaput? Itak' brzo idemo. Kaj bi štela pokazati svoju novu majicu? Vi babe, samo se šepirite, bilo kud' da idete“.

– Tiho, čuti će svi ljudi dolje. Da mi je samo znati, radi čega si opet  tak' loše raspoložen?

– Samo šuti! Treba ti cela vura da dojdeš do kafića!
– Dobro znaš da volim izgledati uredno, kad izađem iz stana. Kaj je to možda greh? Tak' si barem u miru pročital' svoje novine.  A osim toga, mogel bi se i ti…

 – Evo susjeda, stiže vaša kavica, onak' s toplim mlekecom, kak vi volite – konobar se upleo u pravi trenutak, kao da je slutio, da se razgovor između dvoje ljudi polako pretvara u prepirku.

– Hvala vam, baš ste brzi, a i listek ste lepo narisali – pomalo bojažljivo pohvalila je žena i popravila pramen svoje poluduge kose,  koji je dodirivao njeno oblo lice.

– A da, evo i voda je tu. Ali, popijte do kraja v našalio se konobar i pritom dobio njen  osmijeh.
Dotle je muškarac šuteći odložio novine i zagledao se u svoju šalicu, kao da će tamo pročitati nešto, što nije uspio ranije. Na stol je uz račun za kavu već odložio sitan novac. Konobar je, očito naviknut na postupke svojega gosta, odmah pokupio novac i vratio se u donji dio kafića.

Žena je usipala šećer u svoju kavu i polako, vrlo pažljivo, nastavila miješati sadržaj u svojoj šalici, kao da time želi prikratiti vrijeme. Zatim je šalicu prinjela ustima i sklopivši oči, srknula topli napitak. No, činilo se da joj šutnja nije ugodna, pa je odloživši šalicu pokušala započeti razgovor: – Onda, kaj ima u novinama? Je li se Orešković konačno odlučil' za ministra?

– Evo ti novine, pa čitaj sama. Kaj, da ti ja prepričavam.

Slegnula ramenima kao da joj je svejedno i opet posegnula za svojom šalicom. Vidjelo se da je navikla na takvo  ponašanje, pa je odustala od daljnjih pitanja.
Muškarac se zadovoljio šutnjom i natmureno se zagledao preko ograde među goste, koji su žustro prepričavali sinočnju utakmicu.

Žena je pijuckala svoju kavu sve do trenutka  kada se javio mobitel. Odmah je ostavila šalicu i rukom posegnula u svoju torbicu. Izvadila je mobitel i pročitala poruku koja je upravo stigla.

– Prokleti mobiteli.  Kak' smo prije živeli bez njih? Sad baš nigde čovek nema mira. Svi su ponoreli. Kam god pogledaš, ili tipkaju ili bulje u njih.

– A kaj to tebi smeta? Ti mobiteli su puno puta ljudima i pomogli. Sad se brže i opasnije živi nego onda, kad smo mi bili mladi, pa je bolje da ljudi budu povezani i informirani. Evo, da nemam mobitel, kak' bi ja  znala da mi je zubarka upravo promijenila termin za pregled? I ti imaš mobitel, ali kakve koristi od toga kad retko koga zoveš, poruke niti čitaš, niti šalješ, a kad tebe zovu, pravo je čudo ako se javiš od prve.

– Meni mobitel služi smo za hitne slučajeve i ništ' više. Ja nisam lud da vječno buljim u njega.

– No dobro, ti najbolje znaš kaj ti paše – rekla je žena u pomirljivom tonu i opet uzela šalicu u ruke.
Nakon podulje stanke on je upitao: – 'Si konačno popila tu kavu?

– Jesam – klimnula je glavom.

– Onda idemo. Muka mi je kad se setim one gužve u Konzumu, a do podneva trebaš skuhati ručak. Dobro znaš da danas idem u lov, ali ti se od ranog jutra vlečeš,  kak da se to tebe ništ' ne tiče.
Žena je šuteći  ustala, zakopčala kaput i krenula niz stepenice.

Muškarac je polako silazio za njom.  Jedno za drugim prošli su kroz kafić, pozdravili i izašli na ulicu.
Vani su na trenutak zastali kako bi propustili auto koji je nailazio, a ovaj ih je dobro pošpricao, projurivši kroz mlaku, nastalu od ranojutarnje kiše.

– Vrag ti mater, samo da imam kakav kamen, videl bi ti, kaj znači ovak' polevati ljude – nastavio je muškarac sa svojim izljevima nezadovoljstva.

Žena je iz džepa izvadila papirnatu maramicu i obrisala mokru torbu. 
Zatim je izvadila i drugu, koju je pružila  svojem pratiocu:

– Evo uzmi i obriši se – rekla je mirno.

– Neću, kaj bum s tim papirom? Dost' mi je svega. Hajde, makni se več jedamput, kaj buš tu stajala do podneva?

Krenula je poslušno, ali je, pogledavši ga kriomice, uzdahnula i promrmljala sebi u bradu:
– Eh, kad bi te barem zalili slapovi Nijagare.


Priča sa Radionica kreativnog pisanja Osijek,
voditelj Radionice u Zagrebu Sonja Smolec

Nema komentara :

Objavi komentar