ponedjeljak, 15. veljače 2016.

Saša Mićković



GOLORUK   

I

I sve što sanjah, postalo tuđe,
vrelim sam nožem dno oka tako.
Svetlost voleo od sebe luđe,
oreol s neba prstima mako!

Sve ređe srećem drhtavo biće,
mrki mi bezdan nepozvani gost.
Ne žurim, neka, još će da sviće,
prebrodih reku, potopljen je most!

Okusio sam stidljivo kapi,
života koji kao dete mre.
U meni god to zaludno vapi,

duša u telu kada usni pre.
Glog crni, ljuti, razorio prag,
drhteći kopnim, bledi sejem trag!

II

I krv kad počne da obgoreva,
ljubav se zgruša u grudvicu tek.
Božanskim glasom lepota peva,
nek` vedri život, ja još čekam lek!

Sve što dotaknem ne ogranava,
goloruk kuda sam da juriša?
Večitim sankom da l` mi se spava,
kad reč studena ko kam utiša?

Čuvarko moja, zar si iz mraka,
gledala mirno razoreni plod?
Biljku u sebi ja ti od straha

posekoh grubo - okrvavljen rod.
Gospode, moram da se obratim,
s izvora Tvoga daj da zahvatim!

III

Kasnim bez krila, željo mi pusta,
da vasione ja ugrabim dah.
Jedino ćutnja grči mi usta,
nem kao granit, poslednji je mah!

Otrov vremena, zelen, razliven,
mlado je lice upilo svu kob.
Rušan i loman, nevoljom skriven,
mirim se s lancem kao dobri rob!

Kome se javljaš, nebeska ptico?
Ne čujem, neću, ja ti sasvim gluv.
Treptaji zadnji, pesnička žico,

ne listam više, kao korov suv.
Pomakao se iz svog temena,
izrastao iz čudnog semena!

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.