Dete sam svoga Zagreba grada
i često se setim života svog tada.
Naši dućani, na trgu NAMA,
obleć sam se mogla furt kao dama.
Bit gradsko dete ni bila šala
kaj je pasent i deca su znala.
Gde kupit cipele svak' bi ti rek'o
Šimecki, Borovo i znani Peko.
Iris je imal predivne šminke,
larfale tada nisu se klinke.
Gradska se puca ponašala fino
u osam na večer bi išla u kino.
Ni tada bilo lažnih frendica,
neg' još od vrtića prijateljica.
Tada je bila i normalna klima
proljeće, leto, jesen i zima.
Svi smo se smeli sunčati tada
niko ni bežal u hlad kak sada.
Fest smo uživali za svoje novce,
a ne sam po noći kak neke ovce.
Sada na moru jedva dišemo,
a svojima lažne reči pišemo.
Svi smo mi znali kaj beli je sneg,
na Cmroku se sanjkali niz njegov breg.
Posvud se orio sretan naš smeh
u tuđu bi zemlju bilo ić greh.
Kada je proljeće život vratilo
blagim je suncem sve tad pozlatilo.
Zeleni parkovi i miris trave
s cvrkutom ptica toplinu kaj slave.
Kaj reči za jesen kaj svojim je kistom
prešla tak nježno baš svakim listom,
a kada bi vetar u posjet stigel
u vis bi šuškavo lišće svo digel.
Sada pak znaš kak jesen je tu
kad poleglo lišće vidiš na tlu.
Vlažni zrak vlada i toplo vreme,
u kojem si dobu imaš dileme.
Mladi bez stila, poludela moda,
vani u život u ponoć se hoda.
Nema finoće ni lepih reči,
svak svoju taštinu na drugima leči.
Parkovi sad su od par kvadrata
di stanu par klincof i poneki tata.
Tko ima posel jako je zbunjen
jer dela za siću kak da je munjen.
Izgubljeni mladi, penzići gladni,
mnogi na burzi ljuti i jadni.
Osmeh se retko na licima viđa,
sused se susedu više ne sviđa.
U prkos svemu sad ću zapjevati,
jer neću kukati nit na to zevati.
Odustati neću od svojih snova,
preda mnom mnoga su jutra još nova.
Stazama svojim polako se krećem,
ponekad stanem pa opet šećem.
Znam kak na zemlji sam tek mala kap
kaj na ovom svetu čini živim slap.
