Nena Miljanović | Elegija

strana samoj sebi čekam okončanje

svega što sam živela kao neč'ja druga

i ne pitam više čega je početak

ili čega kraj je ova teška tuga...

...umorna sam samo od jalove smene

odloženih dana i samačkih noći

ništa ispod neba što već bilo nije

osim časa smrti kad ću mirno poći

a bar straha da je ili žala barem

ravnodušna na smrt ko mudrac il luda

još samo na pesmama grejem hladno čelo

i tek mi ponekad kane suza koja

to ne plače moje potrošeno telo

već sećanje na nekog što u duši diše

gomilom me godina zaludnih zaboli

ni ljubav ni pesme ne priznaju me više

i ništa se na svetu nit' mrzi nit' voli,

i nada ni jedna ne drži me više okovom ni stegom...

...samo bih da prođemo i ja i sećanja,

uvela da nestanem ko lišće pred snegom...