Branka Smoje | Pakleni

„Ako daš sve ispite u šesti, moš' sa ekipom na Paklene. Pa sad ti, sinko vidi“, rekla mi je mater kad sam je pita mogu li ić.

A tija bi, jako. Iće sva moja ekipa, moji iz gimnazije I ona Pigava kojon se upucavam od trećeg razreda. Mi se pari da bi moga uletit. Reka mi je neko da ju je vidija s nekin bildašem kako se smije u oni naš kafić.

„Amo na pravo“, reka mi je Pale. On mi je frend još iz osnovne.

„Ma daj, svi idu na ekonomiju, amo i mi. Kažu da je  lakša. A i ona tvoja ide tamo“, pokušava sam ga uvjerit.

„Sinko, biraj , oš' kopat kanale il ćeš studirat“, mater bi  mi znala ljutito reć.

„Ja nisam imala prilike. Ti je imaš“. Uvik je bila namrkopižđena.

A nije imala, jerbo je mene rodila, s nepunih devetnaest. Omar se zaposlila u Brodomerkura, i malo po malo, postala šefica odjela. Puno je putovala, nosila lipe monture. Čak je i engleski upisala u Đure Salaja, i završila tri semestra. Posli toga, ka da je svu pamet ovega svita popila.

„Ajme, gospođa Katica, kako ste šesni“, znala bi joj susida reć, kad bi joj nešto tribalo. Mater je znala puno judi, i koristila ih je leva leva; za nać likara, za upisat dite u vrtić, za dignit kredit u banku.

„Vi ste naša Katica za sve“, susida je uvik mlila.

Pale i ja smo pali prvi ispit u prolitnji rok. Nisan se sebi čudija, nego Pali. Svojima san reka da profešur ni  doša. Pale je drugi ispit na predrok proša, a ja san opet pa. Reka san materi da nisam izaša, jerbo da nisam bija spreman. Uvatija san se te Ekonomike i buba po cile noći. Izaša san na rok. I proša. Jebateled, kako sam bija sritan. Je da mi je da duju, ali sam dobija potpis u indeks.

„Asti. Prvi ispit pa duja. A moj Vigo, pari mi se da ti neš daleko dogurat“, dočekala me mater na itac. Nikad ni bila zadovoljna s menom.

„Ma daj, puš ga. Doći će sebi. Kako se ono reče; prve se trišnje ticama ostave“, pape me uvik branija.

„Je, je, samo mu ti idi niz dlaku. E, moj Marko da vam ni mene, imali bi šipak, a ne sve to ča imamo“, Ljutica je vikala.

U prvi sam razred osnovne tija upisati balet, jerbo je ona mala iz prve klupe plesala.

„Gospe moja, ma ča bi judi rekli. Fameja bi mi se smijala, da imamo pedera u kući“, mater je tako mavala rukama isprid face, da sam stvarno mislija da će joj pozlit.

Onda sam tija ić na mačevanje. I za to mi je rekla da to idu samo pederi, i da neš ti sporta.

Jednog je dana u kuću osvanija klavir. Tila ga je metit u moju sobu, ali je shvatila da je mala. Klavir je dobija počasno misto u dnevni.

„Oli  ti sviraš klavir?“, pita me Pale.

„Ma ne, materin je“, bilo me sram.

Pale je krenija na balun. Tija sam i ja.

„A di ćeš ti, sinko s dvi live noge. Trpav si. To si na oca. E, kakva san ja bila atletičarka“, opet je brontulala.

Pobiga san na prvi trening, i slomija ruku.

Napravija sam plan. Za svaki ispit imam po  sedam dana. I ako sve dam, idem na Paklene.

Sljedeći sam opet pa. A jebiga. I opet nisam doma ništa reka.

A onda mi je sinulo. Kupit ću drugi indeks. S kumpirom ću kopirat pečate i lipo upisivati položene ispite.

Niko neće znat. Ni Pali nisam reka.

 Jebiga, mislija dam da je ekonomija lakša, da ću moć lampat i davat ispite. I to je rekla  da u šesti moram sve ispite dat, jebimimater ako je ona moja mater normalna.

U Badija sam upozna  jednu smišnicu. Išla je na pravo. Jebiga, opet sam krivo izabra. Da san upisa pravo, sad smo mogli skupa učit. Njezinih ni bilo doma, pa sam reka Pali da sam za moje kod njega. Na vrh torbe sam staviju one dvi debele knjižurine od Političke.

Mater je bila zadovoljna. Voli ona Palu. Uvik je bija odlikaš, a i  otac mu je likar.

Naravno, da sam i Političku pa ko gnjila jabuka. Reka je profešur da ni još ima studenta koji toko može mlit bez veze. 

Pave je proša. Pročirija san mu u indeks da vidim kako se ovi stari prdonja potpisuje.

Sija san na klupu u parku i upisa svoj prvi položeni ispit: Politička 4 (vrlodobar). Nisan tija omar peticu za težak ispit.

Malo me prpa uvatila kad sam se triba potpisat ka profešur, ali san se sitija Paklenih. Nažvrlja potpis. Duboko udahnija. Izdahnija. I iša doma.

„Mišu moj, pametni. Bravo sinko. Takvog te mater voli “, samo što nije zaplesala oko mene. Otvorila je takuin i tutla mi u ruku onu šušteću crvenu.

Onda san stvarno proša zemljopis. Jebiga, mora san dat pravi indeks. U parku san mora prepisat u oni drugi. Bilo mi je lakše. Sad nisan laga ocjenu. A dobija san četiri. 

„Viš kako se može“, Pale je bija ponosan na mene. A ja; naresa sam ka paun.

„Vigiću, eto još tri daš sad u šesti, i onda imaš cilo lito pred sobom“, mavala je mater opet s crvenom šuškavom. Dugo je nisan vidija da se tako lipo smije. Ajme, kako je bila sritna. Čak me je i pape tapša po leđima.

Ma kako mi  je bilo drago kad sam proša statistiku pismeni. Ona štreberica isprid mene mi je lipo dala da prepišem. Malo san namjerno falija, da profešur ne skuži da san ćirija. A stari prasac je reka ko je dobija pismeni najmanje osam bodova da ne mora na usmeni. Ima san osam, ali me zva na usmeni. Naravno da san pa, i reka mi je da se ne pojavljujem do roka u deveti. I opet san otiša u park. Ovi san si put  da tricu. Ma da ne bude sumnjivo.

Proša san jedino još  Sociologiju, ali mislin samo zato jer nisam sta pizdit, ča me god profešur pita, i to san se deboto posvađa s njim.

„Kolega, dat ću vam dva. Ali ne zato što ste točno rekli, nego zato što ste tako hrabro branili svoje mišljenje“, reka mi je dok mi je upisiva ocjenu.

To sam jutro sidija u parku malo duže. Evo imam sve ocjene, i baš san kuntenat.

Večeras se iman nać sa svojon Smišnicom. Moga san, možda, i nju sutra vodit na Paklene.

Tu smo noć zaružili. Ujutro san tiho otvorija ulazna vrata. Bilo mi je čudno ča su otključana.

Mater je sidila za stolon. Isprid nje su bila otvorena dva indexa.

„Od sutra ideš strugat ruzinu u škver. Cilo. Lito.“, tiho je rekla.