Igor Petrić | Dobro jutro i doviđenja

Nije u redu čovječe.

Nije u redu i normalno nije to kako se ponašaš

u zadnje vrijeme.

To što vičeš, urlaš, govoriš glasno. 

Preglasno!

Čujem te dobro iako te ustvari ne želim slušati.

Tvoj tonalitet glasa iritira, ubija želju za životom

i svakim novim urlikom

jednostavno želim da nestaneš,

pretvoriš se u prah i pepeo. 

Postaneš nitko, bezimena ljuštura

i završiš dva metra ispod zemlje i oštrog kamenja,

samo da ne izmigoljiš zmijskim tragom iz jazbine.

Želim ti usta zašiti ribarskim koncem 

tako da ih, krvava, nikad više ne otvoriš.

Želim ja svašta, ali ustvari samo maštam

i pretvaram se kako te slušam.

Svejedno mi je, govoriš ili šutiš.

Govoriš li preglasno ili šapućeš gluposti naivnim prolaznicima

misleći kako te netko od njih stvarno sluša.

Ja te ne slušam, ne doživljavam

i briga me što drugi misle o tome.

Ništa neću napraviti.

Neću te zaustavljati, koriti ili kažnjavati.

Ne boj se, neću ti ni usta zašiti ribarskim koncem.

Potrošio sam ga prije nekoliko godina 

i od tada nisam kupio novi.

Kao i obično, ne radeći ništa, samo ću:

nijemo u tišini raspršenih misli

vlastitog doživljaja svakodnevnih gluposti,

bezvoljno sjediti zavaljen u fotelji 

ispijajući posljednje kapi tamnog piva. 

 

Baš me briga, briga me i za tebe i za mene, za sve.

Koga smeta neka poduzme nešto ili šuti zauvijek,

a ti… mali moj čovječe ipak razmisli. Stvarno nije u redu 

i normalno nije, to kako s ponašaš u zadnje vrijeme.

Moj mali čovječe, savjesti i sjeno moja,

oprosti što te gnjavim,

ali stvarno me ubijaš i ideš mi na jetra

zato ti posljednji puta kažem

dobro jutro i doviđenja.