Stjepan Crnić | Jabuka

 

Stigao sam u selo nešto prije podneva. Vozio sam polagano i gledao kuće uz cestu. Isprva mi je sve bilo neobično, nekako strano, upravo kao da sam na kakvu nepoznatu mjestu, a onda sam izvukao iz sjećanja stare slike i preklopio sadašnje stanje s onim od prije deset godina kad sam zadnji put bio ovdje. Shvatio sam da se i nije baš puno promijenilo. Malo je kuća obnovljeno, a neke su zarasle u trnje i potpuno oronule. Zastao sam pred dvorištem i kućom u kojoj sam nekad živio. Izgledala je jadno. Napušteno. Dvorište je zaraslo u nekošenu travu. Već godinama tu nitko ne živi. Gledao sam ju s nostalgijom par minuta, a onda se odvezao do ujakove kuće. 

Gotovo sva rodbina već je bila tu. Pozdravio sam se sa svima i izrazio sućut ujni i bratiću te izašao u dvorište. Duboko sam udahnuo. U zraku je bio miris zrela voća. Odlučio sam otići u voćnjak ispod kuće. Primijetio sam da je potpuno obnovljen. Posađene su mlade voćke. Ostala je tek jedna stara jabuka razgranate krošnje. Ispod nje je sve bilo pokriveno zrelim jabukama koje su širile opojan miris naokolo. Očito ih nitko nije pobrao već nekoliko dana. Zagledao sam se u stablo, a potom pogledao na put ispod voćnjaka koji je kroz klanac vodio prema zdencu. Osmjehnuo sam se sjetivši se događaja iz rane mladosti.

…

Moj prijatelj Vlado i ja krenuli smo putom ispod voćnjaka u susjedno selo. Išli smo igrati nogomet u dvorište kod Luke. Put je dijelom prolazio kroz duboko usječen klanac koji je završavao kod zdenca iz kojega su ljudi nosili vodu. O vodovodu se tada moglo samo sanjati, a malo je kuća imalo svoj zdenac. Upravo na početku klanca bio je voćnjak mojega ujaka. Privukao nas je miris zrelih jabuka. Ušli smo u voćnjak i došli do stabla s visokom krošnjom. Jabuka je bilo svuda po zemlji. Napadale su zbog vjetra koji je ujutro puhao, a ujak ih još nije pobrao. Sjeli smo pod stablo i uživali u zrelim plodovima. Tišinu je remetilo cviljenje vretena na zdencu. Netko je došao po vodu. Uskoro je cviljenje prestalo, a netko je išao putom kroz klanac noseći vodu.

„Hajdemo ga prestrašiti!“ predloži Vlado.

„Kako?“

„Bacit ćemo jabuke pred njega u klanac. To će ga sigurno prestrašiti.“

Ideja mi se učinila zanimljivom. 

„Hajdemo!“ složio sam se, a na usnama mi se pojavio vragolasti osmijeh. Zamišljao sam kako će netko sigurno vrisnuti od straha kad padne jabuka u klanac. Vlado je zamahnuo i jabuka je poletjela. Čuo se udarac o zemlju. Čekali smo reakciju, ali ništa se nije dogodilo. Vlado je bacio ponovno. Tupi udarac i ništa. Zvuk koraka bio je sve bliži. Pogledali smo se u čudu. Očito nismo uspjeli. Odlučio sam i ja baciti jednom. Zamahnuo sam. Jabuka je poletjela. Uskoro se čuo uzvik „Ajooj!“, a potom udarac o zemlju i zvuk prolivene vode. Iznenađeni, gledali smo prema klancu. Na trenutak nastade tajac, a onda ženski glas srdito poviče: „Vrag ti mater, čiji si da si!“  

Iznenađeno smo se pogledali. Uspjeli smo! Shvativši u trenu da je žena blizu izlaza iz klanca i da bi nas mogla vidjeti, brzo smo potrčali iz voćnjaka. Trčali smo uz ujakovu kuću i ogradu susjeda Ivana te došli na glavnu cestu. Tek kad smo bili na sigurnom, prasnuli smo u smijeh. Takav efekt nismo očekivali. Bio je to pun pogodak.

„Ha, ha, ha! Jesi li čuo kako je bila srdita? Izgleda da joj se prolila voda! Ha, ha, ha!“ oduševljen je bio Vlado.

Smijali smo se. Bili smo ponosni na naš pothvat. Još kad bismo znali tko je bio u klancu, upotpunili bismo događaj do kraja. No mene je pomalo brinuo odgovor na to pitanje. Činilo mi se da je ženin glas bio sličan glasu moje majke. Nadao sam se da to ipak nije bila ona. Kad smo se malo primirili od uzbuđenja i smijeha, predložio sam da oprezno odemo do puta i vidimo tko će doći od zdenca. Žena se sigurno morala vratiti po vodu. Krenuli smo uz ujakovu kuću. Čula se škripa vretena na zdencu. Skoro smo ušli u voćnjak, ali smo primijetili da s druge strane kuće dolazi ujak s košarom pa smo zastali. Ujak je došao pod jabuku i mirno skupljao plodove. Sakrili smo se iza živice koja je rasla u ogradi ujakova susjeda Ivana. Škripa vretena je prestala, a uskoro se na izlazu iz klanca pojavila moja majka. Nosila je veliku kantu vode na glavi pridržavajući ju rukom. Ispod kante imala je slamnati vijenac, kako bi se ublažio pritisak na samu glavu. Pretrnuo sam. Ipak sam pogodio nju. Bio sam u velikoj nevolji. Sazna li ona da sam ja bacio jabuku, čeka me velika kazna. Izašla je iz klanca i vidjevši svoga brata u voćnjaku, stala je te spustila kantu na zemlju. Uzalud se ujak čudio njezinoj priči i opravdavao. Bila je sigurna da je on bacao jabuke. Jako se naljutila na njega. Saznali smo da je jabuka koju sam bacio, išla točno prema njezinoj glavi. Pokušala ju je izbjeći, pa nije mogla zadržati kantu koju je nosila na glavi. Kanta se prevrnula i voda se prolila po njoj.

Godinama smo se Vlado i ja smijali toj ludoriji i nikad se nismo odali. Majka je, uvijek kad bi se porječkala s ujakom, dodala i taj događaj. S vremenom se ujak više nije ni branio jer je shvatio da ju ne može uvjeriti u suprotno. Kako je vrijeme odmicalo, a ja odrastao, shvatio sam da im moram ispričati kako se to dogodilo. No, nikako nisam mogao naći pravi trenutak. Uvijek mi se činilo da nije pravo vrijeme za to, a onda je majka iznenada umrla. 

…

Tuga je zamijenila osmijeh na mome licu. Zagledao sam se u daljinu, preko klanca, prema zdencu. Osluškivao sam. Ništa se nije čulo. Pomislih kako bi bilo lijepo da sada naiđe moja majka i da joj mogu sve ispričati. Naslonio sam se na jabuku i zažmirio. Sjetio sam se majčina pogreba. Tada sam odlučio reći ujaku. Želio sam da barem on zna istinu. Predomislio sam se u zadnji tren. Nedostajala je ona. Smatrao sam da to ipak moraju čuti oboje. Bio sam beskrajno žalostan što joj za života nisam rekao da ujak nije kriv. A sada je umro i on. Potekle su mi suze. Dohvatio sam jabuku sa zemlje, zamahnuo i bacio ju u klanac. Čuo se tup udarac. Nešto me stegnulo u prsima. Gotovo da nisam mogao disati. Očajno mi je bilo žao što im to nikad nisam ispričao.

…

Bacio sam grumen zemlje u grob i tiho rekao: „Oprosti!“ Nadao sam se da me ujak čuo i vidio iz nebeskih visina. Požurio sam na tatin i majčin grob. Zapalio sam lampaše i zagledao se u majčinu sliku na spomeniku. Morao sam joj napokon reći istinu.

„Oprosti mi, mama. Ja sam bacio onu jabuku. Nisam smogao hrabrosti da ti to ranije priznam.“

Pokrio sam oči rukama brišući suze. Žalost me potpuno obuzela. Ništa nisam čuo ni vidio. Plakao sam. Potpuno sam se odvojio od svega. Osjećao sam samo tugu i bol, a onda mi se učinilo da čujem nečiji glas: „Ne plači!“ Glas kao da je dolazio s neba, iznad mene. Stresao sam se. Srce mi je jače zakucalo. Pogledao sam u nebo, a onda oko sebe. Nikoga nije bilo. Dosta dalje ljudi su odlazili s pogreba i napuštali groblje. Pogledao sam majčinu sliku i obrisao suze. „Zbogom, mama! Zbogom, tata!“ rekao sam i krenuo prema izlazu.

Požurio sam. Odjednom sam bio sretan. Osjećao sam se lagano, lepršavo, gotovo kao leptir, slobodan od tereta koji mi je bio na duši. Bio sam siguran da mi je majka oprostila. Znao sam da bi mi oprostila i prije, samo da sam imao hrabrosti reći joj. Majke opraštaju uvijek. Njihova je ljubav neizmjerna.

Objavljeno u Godišnjem časopisu Ogranka  Matice hrvatske u Velikoj Gorici "LUČ"  br.9.,  Velika Gorica, 2022. godine