Željko Bilankov | Vršac

(sezdeseta kratka priča pisana šoltanskin dijalekton, nastavak one: „Odlazak u vojsku“)

Nismo se deboto ni ošrvali, a već je autobus ariva na prašnjavu stanicu našeg novega životnog odredišta, grada puneg razigranih koluri. S torban u rukan i pomalo izgubjenin izrazon lica, dva Dalmatinca, pače vlaj Marko Fuštar i ja-bodul, stajali smo ka inkantani na paklenon banatskon suncu usrid Vršca i ni makac. 

Ne znan jeli on oli san ja reka da moramo daje, inšoma vukli smo noge gore nego kad nas doma uvati fjaka. Tu je odma bi lipi veli trg s puno svita i otel „Srbija“ pa smo krenuli u ton pravcu...sve s namiron da nikog pitamo kako do kasarne u koju se moramo ča prin javit. Ma, već je prvi čovik bi  izuzetno jubazan i još kad je ču da dolazimo iz Dalmacije, poša je s nan dil puta. Niti smo zapažali kuće, niti prolaznike, a ćakulon po ćakulu s našin posebnin vodičen o njegovin nezaboravnin litovanjiman na moru, stigli smo do jedne široke ceste kojoj se ni vidi kraj. „E, momci moji, budući vojnici, sad samo pravo i nećete pogrešiti...i neka vam je srećno!“, reka nan je, a mi, zafalivši mu se, duboko udahnemo i ubrzamo korake. Ča smo sve višje i višje bili bliži garnizonu, to se naše iščekivanje pritvaralo u nervozu. Puten bi sreli slišne supatnike pa se za razliku od poznate izreke, tada doista moglo reć: „Svi putevi vode u Vršac!“

Konašno, prid nan se ukaza cili kompleks vršačkog garnizona, od kasarni, stražarskih kućic do raznih drugih objekat, ča je obojici izazvalo nelagodni rišpet. Iza vele kamene ograde sa rešetkan, uz koju smo nevoljko išli prima prijavnici, sinjali smo nike oficire, a ču se i jaki žamor otprin regrutiranih vojnikov. Mnogi od njih nasmijani, ali kurijoži, naginjuć se priko zida, zurili su u nas ka u novo svitsko čudo, bar se tako parilo Marku i meni. Za specifišnu  dobrodošlicu kojon su dolivali uje na vatru, vikali su nan i cerili se: „Umret ćete „gušteri“, čujete li!“ Zato smo potišteni i poglutih glav stali u red isprid prijavnice ka da čekamo smrtnu prisudu. Formalnosti su vrlo brzo obavjene i eto nas u času s one strane ograde, u krugu garnizona. Niki veseli vojnik s jednon crvenon štrikon na ramenu, poslin smo naučili da je to najniži vojni čin, čin razvodnika, pove je našu neformalnu grupu u najbližu staru zgradu na obavezno šišanje. Ma, bilo je tu i dugokosac oliti onih zaraslih u bradusine, tako da su makinje radile sve u šesnajst. Virujte, potla mnogi sebe nisu ni pripoznali... hahhaaha...za razliku od Marka i mene, koje ni tribalo puno ostrić. „A di ćemo sad?“,  lebdilo je pitanje, da bi nas oni isti razvodnik vodi priko kruga u jednu manju zgradu, ovi put na pranje i dezinfekciju, ajooj. Puno vojnikov bez trenutačnog posla još uvik se zezala s nan, a mi skrušenjaci ka ovce stupali smo jedan za drugin. Za sve ima prvi put, pa tako i za zajedniško kupanje...ufuffuf . Uz muk i košmar misli svakega od nas, mlazen teplih tuševi, sapuna i pare koja se dizala s poda, ka da su oprani zadnji tragovi civilnega života, te daleke ijadu devesto sedandeset i devete. Nova, sivomaslinasta vojna roba, zaminila je našu dojučerašnju, spakiranu za slanje doma. Parilo nan se da smo deboto laki poput perca usprkos debelin čizman, a bome već se osićala i glad. Ipak, s papiriman još od prijavnice tribalo je ča prin pronać svoju jedinicu. Srdašno san se pozdravi s Markon, kojemu je određeno da bude kuvar, a mene je tokalo u novu velu bilu kasarnu, u četu oklopnih transporteri, na kurs za desetara! Pamtin ništo riči jednega vojnika od ranije, kad je pokaziva na, tad nisan zna, moj novi dom, da je nagrabusi svaki koji u njega stigne. 

Inšoma, eto me sa robon, zaduženon opremon i svojin dokumentiman isprid bile zgrade, meju pravin mravinjakon vojnikov. Sićan se da san odma pozdravi pomalo nespretno prvega sa crvenon štrikon na ramenu, kako san vidi od nikih drugih. Na to mi priđe jedan ranije pristigli kolega sa velin osmihon i reče: „Ne trebaš prema svima tako. Kad susretneš oficira s jednom ili više žutih traka, a naročito one sa zvjezdicama, e, tad ih pozdravi!“...i pokaže mi di ide ruka i kako triba stat u ton trenutku. Potapše me po ramenu, pruži ruku i reče: „Ja sam Nedžad Sušić iz Kozarca kod Prijedora“! I tako je prin četrdeset i četiri godine počelo jedno lipo prijatejstvo, još i boje od onega iz legendarne Casablance...hehhehee (nastavja se)