Božica Jelušić | Ponoćna gozba

Po Tournieru

Stavljajuć čisti stolnjak, uškrobljen i izglačan,

Pravim se da sam od tih, što nešto slave.

Grubi su ovo dani, život je uskotračan,

Po džepovima tražim novčiće zveketave.

Od iluzija živim, nemoguće blizine.

Ne čujem kad mi kažu da prag ljepote rušim.

U zrcalu se mome svaka lažnost raspline,

Ja pamtim samo stvari od kojih se nadušim.

Pamtim raspoloženja, smijeh poput oraščića,

Što ih puh dobrodušan po tavanu kotrlja.

Bjelinu sedmoga neba, s uzorkom srebrna lišća,

Koju ni jedna zemna ispraznost ne uprlja.

Tijela u kolopletu k'o voće biblijsko zriju.

I ponoć tako dođe: u dimnjaku huk sove.

Trag igle i skalpela zavoji milosti skriju.

Stavljajuć čisti stoljnjak, ja te na gozbu zovem.