Željko Bilankov | Okupjanje spliskih zagonetači

 

(kratka priča pisana šoltanskin dijalekton)

  Ne, ni slučajno naš klub dobi ime Božidar Vranicki, već je tako tribalo bit, jerbo kako drukčije odat počast pok. šjor Boži, legendi spliske, dalmatinske i hrvatske enigmatike, nego klub nazvat po njemu. 

Još dok san bi učenik ekonomske skule, sedandesetih godin prošlega stolića, na početku svoga zagonetaškog puta, ka član bjelovarskog „Čvora“, mašta san da i mi vode, u našemu lipemu Splitu, osnujemo ništo slišno. U mojin najranijin kontaktiman sa vrsnin zagonetačkin pisnikon i susidon, pok. Dr. Vjekon Stipićen i svestranin splitskin enigmatskin bardon, Ivicon Radovnikovićen-Ivron, stidljivo se rajala ta ideja. Sićan se kako bi mi Ivra zna reć: „Kako ćeš Žele tražit jude, doć in na vrata i predlagat da se ukjuče javno u rad, kad oni prvenstveno žele rješavat križaljke i druge zagonetke oliti stvarati iste, u miru svojega doma? Ma, gledali bi te u čudu, jerbo ovo čimen se mi bavimo, u Dalmaciji u najmanju ruku, ni toliko cinjeno.“  Iako san u to vrime sastavja prvenstveno križaljke, oduvik zvane „kraljice zagonetki“, nisan odustaja od svoga, da tako rečen, enigmatskog aktivizma.

Ja san o Božidaru Vranickon zna tek toliko da je još ka mladić, meju ritkiman na ovin prostoriman objavljiva križaljke, odnosno premetaljke, posebno onu antologijsku DANAS PJEVA TENOR i bi prvi zagonetaški velemajstor u nas. Jednon mi je otac u razgovoru spomenu kako ga dobro zna, jerbo je šjor Božo kod njega, u „Naprijedovu“ knjižaru,  dolazi kupovat  knjige, papir, olovke idr., te da je piva u spliskon teatru, a pomalo i glumi. Sve je to pojačavalo moju žeju da ga upoznan, ča je urodilo plodon na obostrano zadovojstvo, dobivši njegovu adresu nakon više pokušaja traženja. Tega dana u spliskoj Slavićevoj ulici pokuca san na vrata, koja mi je otvori upravo on, dragi šjor Božo. Bi je to simpatični starčić, širokog osmiha i živahnih očiju. Odma smo udrili po enigmatici u opuštenon, vedron stilu i ja san ga prvo mora upitat, kako je doša na ideju da sastavi tako briljantnu premetaljku, od naziva Smetanine komične opere „Prodana nevjesta“. Reka mi je doslovno: „Znaš mali, navečer mi se iznenada otvorila ponistra i u sobu je ušla muza, a ja san je uvati za jedre grudi i pomuza!“ Hahahhaahaa, obojica smo se nasmijali i tad san shvati koliko pozitivnog duha jema u njemu. Pamtin i njegovu čuvenu, nama posebno komičnu izreku da se kasno oženi, jer je bi tenor!!? ☺ Božidar Vranicki je i daje, sve do svoje smrti 1980-te, sastavja i objavljiva, od križaljki u „Slobodnoj Dalmaciji“, do svega pomalo u „Čvorovin“ izdanjiman i nekin drugin listoviman,  na zadovojstvo nas i cilega enigmatskog puka.

Kad smo početkon 80-tih, pok. Žarko Đugum, IVRA i ja, sve višje razmišljali o realizaciji ideje osnivanja našeg, splitskog enigmatskog kluba, poče se nazirat i ti svečani trenutak. Daklen, nas trojica, ka niki inicijalni odbor, jednega lipega dana ijadu deveste osandeset i druge, našli smo se u spliskoj kavani „Central“ i dogovorili detalje. Prihvaćen je moj pridlog da se klub nazove EK „Božidar Vranicki“, u znak zahvalnosti zagonetaškon velikanu, koji je toliko zaduži našu, a bome i svitsku enigmatiku. Malo je poznato da je on, osin ča je piva u teatru, bi i autor teksta čuvene pisme „Dalmatinke male“, da je glumi u „Malomen“ i „Velon mistu“, ča još višje govori o njegovoj svestranosti.

Osnivačka skupština 11-ti trećega 1982., kruna je naših nastojanja da okupimo na jednemu mistu sve spliske, pače dalmatinske jubiteje zagonetaštva i krenemo udruženi u borbu, prvenstveno za hrvatski enigmatski tron. Tih prvih godin i od 1986. do 1990-te, u vrime mojeg pridsidnikovanja, dodatno smo ustrojili i financijski ojačali klub, a u jednon periodu, jemali smo i višje od sto članov. Već tad pojedinačni i klupski rezultati na brojnin enigmatskin takmičenjiman i druženjiman svidočili su da se nalazimo u samemu vrhu našega zagonetaštva. Danas, pod vodstvon neumornog pregaoca, svestranog Luke Pavičića, klub dostiže nove, respektabilne visine. 

Zato san uviren da nas nigdi iz prikrajka ćiri naš dragi šjor Božo, sa zadovojnin šmiškon i poručuje: „Sritno van lipi moji!“, uz besmrtni Gibonnijev refren: „Mi smo prvaci!“