Marija Aleksić | Ogledalo

Gledam svoj oronuli lik u starom izmazanom ogledalu
Ne ličim na sebe
Samo oči poput uplašene košute vijore gore dole
Nema me više
Nisam to ja
To je neka lutka iz izloga
Sama , ostavljena da izbledi na suncu na ispucalom staklu
Ogledalo postaje moj saveznik u borbi
Pogledaj svoje oko
Uplašeno
Zašto suza nema u njemu?
Pita me ...
Ne umem da odgovorim
Neka buba mi mili u mozgu i došaptava odgovor
Ne slušam je
Kažem nema suza, presušilo je oko
Nema ga više
Kao što nema ni mene
Osmesi davno nestali su se izgubili u magli
Vesele oči koje su željno išečivale novi dan
Umrle su
Nema ih
Kao što nema ni mene više
Stojim ispred stare crkve gde nekad čekah prve nade
Sedim na klupi ispod hrasta
Grebem po drvetu neke nejasne znake
Sve je davno verlenovski nestalo
Nema me
Umrlo je sve u meni
Nestale su kiše
Nestalo je sunce
Ostao je samo suvi oblak koji mori moje oko
Nema kapi u njemu kao što nema suza u oku
Sve je sivo
Tamno
Nestalno
Ni kapi ni suza
Umrle su zajedno sa mnom
Danas je proleće

Danas je opet proleće
Sve lepote leže u mojim očima
Slivaju se kao potoci u planini
Danas te volim više nego juče
Nebo je danas plavo i nema oblaka
Nazire se tvoj lik dok gledam u sunce
Ono me zaslepljuje i samo odsjaj vidim
Danas mi je leptir sleteo na ruku
Nešto želi da mi kaže
Možda donese glas od tebe
Danas je opet proleće
Sve miriše na sreću
Nedostižnu , nemoguću
Ne dam kiši da padne na moje prozore
Ne , danas
Jer , danas je u mojoj glavi prolećni dan
Čekam da padne veče
I da se sklope oči umorne od obojenih misli
I da utonem u san
Možda te sanjam
Možda ti je onaj leptir što je sleteo
Preneo moje poljupce
Odneo moje osmehe
Namenjene samo tebi
Snovi služe da bi se ljudi sreli
Evo srećemo se na ulici i odmahujemo glavama
Pružamo ruke i jedva se dodirujemo
Neka
Neću danas da se ljutim jer si u snu bio takav
Neću
Jer danas je proleće
Proleće u mojim mislima