Marica Žanetić Malenica | Srećonoša

toplim dlanom punim krhkih sanja 

onako, u prolazu, obujmila bih mu nožni palac

što sjaji se od dodira mnogih koji sreću ištu 

i na kojemu malena mi ruka 

postajala sve je manja

pitam se što me je potaknulo da bezbroj puta 

uz brončani kip cijedim ranjivu nutrinu 

jesam li i ja očekivala da sreća s neba mi padne

dok trljala sam mu prst

ispod hladnih skuta

poput neplodna zrnevlja bacala sam uzalud 

svoje želje pred njegove noge, al' mudri biskup 

samo reć' mi je htio da gospodarica svoje sam sreće 

i nek' mi srce kaže put: 

s kim ću, kada, kako i kud

odavna već ne trljam palac Grguru Ninskom

brižnom čuvaru Zlatnih vrata palače carske

tek na pozdrav mahnem velebnom srećonoši 

dok uz njega prohodim 

lijepom kaletom splitskom