Kad čovika silna tuga lomi
tad niko njemu pomoć ne može,
pa nek' falši osmih bol zatomi,
tu je ona, uvik ispo' kože.
Ma on ne zna, drukčije ne umi,
jerbo ga ranjeno srce steže
i ka da luta po mračnoj šumi,
a sve je njemu u duši teže.
Zapravo, kad ostanemo sami
počnu venuti crvene ruže,
teške se misli roje u tami,
noći su tad, sve duže i duže.
I ja živim u nikoj boemi,
rob san osame vlastite mriže,
želje su moji stalni problemi
da bar mi bude, pinkicu bliže.
Lito je, a sve mi sliči zimi,
more 'ladno, opustile plaže,
zbog plime suza ja san zanimi,
dok oči moje, samo nju traže!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.