Života mu je nestalo kad i para. U pravi čas, reklo bi se. Jer živeo je Matija Zgubidan s merom, bez glavobolja, bez napora. On je bio bonvivan, diskretni cinik i esteta. Znao je da bude i erotoman i gurman. Hedonista koji, nekim čudom, skoro da nema strasti u sebi. Imao je i on svog demona ali je taj vrag sedeo smoren u malom mozgu i razvlači čašu crnog vina. Elegantan na jednostavan način. Završio neke škole, dobio sinekuricu. Nije srljao u rad i nije bežao od uživanja. Mudar, jer je tako dizajniran samim tim što ne veruje u velike priče, u ideologije. Blagi čovek kojeg svako zna u njegovom malom mestu i svi ga cene. Znate već, onaj koji je večiti rezoner, uvek s nekom pametnom rečenicom koja završava poglavlje romana. Ni četnik, ni partizan. Od roda građanskoga, plemenitoga. Čovek po sredini. Ničim izazvanog ugleda. Nikad nikome pomogao nije. Niti je nudio niti su to iskali od njega. Zašto? Hm, može li neko lakše pitanje? Mediteranski nonšalantan, jedna od onih kvaziprimorskih notaroša, prefekta, dottorea, signorea koje svi pozdravljaju dok sunčanom stradom idu do svoje kancelarije u kojoj slabo ili ništa ne rade a zatim se vrate kući, čitaju knjige mudračke, ležu sa svojim gospama ili ljubavnicama i sutra opet sve ispočetka. Vode fetišizovan buržujski život. Pisci naši varoški im neretko ljube stope dok ih živopišu takve, umne i distancirane. Iz svake strane romana koji uzdiđu za predratnim Beogradom izbija ista poruka:
- E, ovako se živi! Kao Matija Zgubidan!
Kakav je to čovek koji nikad nije patio, verovao, borio se? Kakav je to čovek koji se, kako reče Kiš, neogreban provukao kroz život? Da li je življi od pokojnog Matije Paskala? Matija Zgubidan je umro u ovoj priči. Još samo da crkne u našoj književnosti.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.