utorak, 17. ožujka 2020.

Jovan Ivančević | Ivo Senković i Aga od Ribnika


Idući dalje prema zapadu, izbegavali su glavne drumove i puteve. Obojica su uživala u poju ptica, predivnom krajoliku i čistim pritokama. Za Šarca trave je bilo u izobilju, dok je Marko lako hvatao debele pastrmke. Ostatke je  bacao Šarcu, kome je prijalo i malo mesa uz njegovu uobičajenu ishranu. Zahvalno je rzao, njuškajući po samaru. Hteo-ne hteo, Marko mu je morao dati malo vina, ali samo malo, nije želeo da ovaj brblja celim putem ili da se junači  po nekim liticama. Prijalo je malo obići i druge, zapadne krajeve, gde se duh slobode više osećao, gde Turci nisu toliko pritiskali. Mada nije želeo da svraća u primorske gradove, tamo je bilo previše liberalnih  uticaja, mnogo slobode za njegov ukus. Želeo je da vidi kako živi običan, gorštački narod,  još veran zajedničkoj veri svojih predaka.
Na jednoj steni ugledali su uplakano momče, ali pod punom ratnom opremom, koje je odmah skočilo u neprijateljski stav.
„Opusti se delijo, to sam ja Kraljević Marko, neću ti nauditi“, pomirljivo reče vitez, sjahavši.
„I da hoćeš ne bi mogao“, brišući suze, odgovara mladić.
„Šta se zbilo, jel‚ ti mogu nekako pomoći?“ - upita Marko.
„Jok“, odbrusi deran.
„Tek  se ispileo, a već ujeda“, kao za sebe reče vitez, gledajući u Šarca. Učini mu se da će ovaj nešto odgovoriti, pa skoči da mu zapuši gubicu, ali to prepade momka koji izvuče sablju, ali mu ova ispade u potok. Očajan zakuka još jače, zarivši glavu u nedra. Šarac tiho progovara:
„Idi vidi šta mu je. Ti si vitez, ti treba da pomažeš nejač, uplašene i uznemirene“.
Marku baš i nije do tetošenja unezverene omladine, ali šta je tu. Polako prilazi, nudi mu vodu iz čuturice, iako bistri potok protiče kraj nogu. Uzima mač  pa ga ogleda. Intarzije na balčaku su predivne, što i govori okrećući se prema svom konju, dok ga drugi, dečakov, gleda u čudu, ali nastavlja da pase sočnu travu. Strpljivo se obraća mladom deliji i tek posle dosta šmrcanja, dobija neophodne informacije.
Stiglo je knjiga iz Ribnika, od nekog ondašnjeg age, starom ocu – Il` da bude sluga moćnom agi il` da izađe na megdan. Babo nije više mogao ni da sedne na ata, a kamoli da se bori, stare su to kosti. Tako je Ivo, kako se zove, što je Marko shvatio, a i Šarac, koji je stajao iznad njihovih glava i malo slušao, malo jeo sočnu travu, zgrabio opremu i krenuo na dvoboj.
„Ala se uplašio“, pomisli Šarac.
„Ali ne znam put, izgubio sam se“, reče mladić, „ a i ne znam kako ću protiv takvog megdandžije. Kad slušaš te priče silnih junaka, sve izgleda lako, ali ...“
„Sve znam“, reče Marko. Sećao se svojih prvih borbi i straha koji ih je pratio.
„Preobuci se Marko i izađi na megdan tom agi“, šanu Šarac.
„Ko ja?“ – viknu Marko, na šta se Ivo okrenu sa nadom u očima. „Ne znam je li to viteški“, branio se Marko, ali videvši ozareno lice mladića, poče da vaga u sebi tu ideju, gledajući popreko svog konja. Ovaj je sve shvatio, pa se udaljio; tamo dalje je sočnija trava.
Nikako Marko nije mogao ući u taj maleni oklop. Barem je njemu ogromnom bio malen, mada je bio više nego dovoljan za većinu junaka.  Vila Ravijojla, tipično za nju, pojavila se niotkuda pomažući vitezu da se utesi:
„Manje debelih pastrmki ubuduće.“ Kalpak je jedva stao, ali krajevi brkova morali su da idu, što je vila učinila dok si rekao dlanom o dlan. Šarac je prišao, kezeći se i pokazujući sve svoje ogromne konjske zube. Marko je hteo rukom da mu pripreti da ćuti, ali je jedva mogao malo vrdati.
„Teško ću se ja boriti u ovome“, pomislio je. „Samo ću uludo poginuti, ali zakletva je zakletva.“ Vitez, hteo ne hteo mora, da bude damama, nejači, narodu, državi, Bogu i inima na raspolaganju 24 časa. Za njega nema odmora, nema praznika, nema bolesti. Sad je bio problem kako da uzjaše Šarca, koji se valjao od smeha, na čuđenje Ive, valjda su takvi običaji u starim krajevima. Vila je smislila plan da nekako spusti viteza sa neke stene na Ivinog konja, kada stignu do Ribnika. Marko je protestovao, ali druge nije bilo, kad bi videli Šarca, Turci bi znali za prevaru. Takođe, morao je opasati Ivov mač, što mu je dobro došlo. Bio je lagan, sa izuzetnim sečivom a i Marku su se sviđale intarzije na njemu, mada nije znao zašto. Valjda kad uđeš u ove novije krajeve i sam malo poprimiš, sa vazduhom, vodom i pastrkama, nove tendencije.
Put je bio dugačak, vladala je zapara, možda se trebao preodenuti neposredno pre Ribnika. Uz to morao je slušati naklapanja jadnog, mladog i neukog momka, koji je za svojih 16 leta pokupio svu pamet sveta. Marko je razmišljao da li je i on bio takav klinac, odmahivavši glavom – ta on je isti kao i sada, bistar... pametan ... i tako to.
„Ne znam da li si stvarno taj Kraljević Marko“, počeo je gušter „ali Srbi su baš glupavo izgubili glave na Kosovu polju. Kad je onaj junak, pravi junak, Miloš Obilić“, a Marko je samo mogao da pravi face unutar pretoplog kalpaka,“ ubio kralja Turaka, svi su jurnuli bezglavo, misleći da je sa Turcima – „kaput“. Eh, umesto da završe pos‚o i  pobiju tursku gamad, svi su krenuli na čador mrtvog cara, da pokupe kajmak ili šta već, harem?“
„Gde si ti to sve čuo, da nisi bio na licu događaja“, dubok glas je progovorio.  Ivo se okrenuo Marku, misleći da ga ovaj to pita i bi mu drago. Osećao  se prilično jednak sa velikim junakom. Međutim to je Šarac, iznerviran lupetanjem  momka upitao, na čuđenje Ivovog dorata, koji je pokušao da upozori svog jahača, ali ga je ovaj potpuno ignorisao.    
„Kad me već pitaš“, sav važan,“ očev prijatelj koji se vraćao sa svojom četom, ispričao je jedne večeri, dok sam ja slušao, skriven iza kamina. On je bio među borcima, na srpskoj strani. Kad je uvideo da su kola krenula nizbrdo i da može samo uludo da izgine sa svojim momcima, pokupio se i vratio se kući.“
„Mora biti, taj se poplašio kao zec i zbrisao sa svojim momcima, vevericama“, Šarac je bio besan, te ga je Marko stezao butinama.
Jednom kada je krenuo u pričanje doživljaja i dogodovština o kojima je čuo i potom sanjao da ih sam izvodi, mladićev jezik ništa nije moglo da zaustavi:
„A tek o junacima sa Marice, šta je pričao. Ti nisu ni do bitke stigli, zaspali. Zamisli samo to, prespavali borbu, pa ih Turci ojadiše sve sa njihovom nejači. Nije ostao ko da ih brani“, nije shvatao kakvu reakciju ovaj mali govor čini Marku, koji je škrgutao zubima, da se činila da severac duva kroz klanac gde su prolazili. Šarac je bio kolateralna šteta, jer ga je Marko stiskao sve jače, da je ovaj osećao kao da ga je uhvatila anakonda ili sam  Zmijski car. Nemogavši izdržati jeknuo je, te se vitez prepao. Ivo ih je gledao obojicu sa čuđenjem.
„Poskok“, prozbori Marko, dok se Ivo smejao konju koji se plaši male zmijice, kako ju je nazvao. Nastavio je u veselom tonu, opisujući bojeve svog oca, koji bar po priči, samo što nije oslobodio celu Dalmaciju, koliko je Turaka savladao. Kad bi svaki borac bio takav Turci bi još pili magareće mleko daleko u stepi, a ne bi bili, kao što jesu, strah i trepet za čitavu hrišćansku Evropu, mislili su, svaki za sebe, i Marko i Šarac.
Konačno su stigli nadomak grada, obične selendre, ako se pitalo Marka. Bio je prokuvao kao rak u ovom tesnom oklopu, jedva pomerajući ruke, sa spuštenim vizirom. Ispred nekog kolja, stajao je usamljeni beli čador. Pošto su zamenili konje, vila je upozorila viteza da govori mekšim glasom i da se učini strašljivim. Naravno, njega je sve to iritiralo, samo je želeo da se ova epizoda završi što pre.
Krenuvši prema šatoru, polako, smireno, pokušao je mekim, uplašenim glasom da izazove tog agu na dvoboj. Ovaj nije želeo ni da čuje o megdanu, barem ne dok ne ispiju galon ili dva vina. Marko je probao da vrda, praveći se da ne pije vino, na šta mu je Turčin odgovorio:
„Zaboravih, pa ti si još mlad. Ni ja ne bi smeo da pijem, muslimani zvanično ne piju, ali od kobiljeg mleka mi je muka. Imam problema sa laktozom, ili tako nešto. Jedan derviš mi je preporučio vino, čašicu pre obroka, ali baš je fino, blago vama hrišćanima“, pa ispije poveću čašu. „Nego, da ti meni daš očevog blaga, pa ću te pustiti nazad pod majčine skute. Nije nikakav podvig da ubijem takvog zelenog borca“.
„Zaista nije“, prozbori Marko sebi u kalpak, ali malko glasnije ali nežnije, bar koliko mu je njegova muškost dopuštala, „nasrdio si mi oca, pa me je poslao po tvoju glavu, a i treba da se vratim do večere, dug je put.“ Pod kalpakom je postajalo užasno vruće, samo je želeo da završi što pre ovaj grozan zadatak.
Ali ne lezi vraže, aga  je leškario na jastucima, dok ga je neka devojka masirala, pozivajući dva bratića, pa i jahača da mu se pridruže. I njemu je bilo vruće za borbu. Takođe, preterao je sa slatkim nektarom, morao je malo da odspava, dodatno očajavući viteza, koji se nije mogao pomeriti sa konja, bez pomoći Ravijojle. Srećom i konju je bilo toplo, te je odšetao u hlad, dok je aga hrkao sve u šesnaest na otvorenom polju.
S druge strane, scenu su posmatrali Ivo i Šarac, dok je vila kružila okolo. Mladić nije shvatao situaciju, te je besneo, grmeći i protiv Marka i protiv age, dok Šarac nije smeo da odgovara, ali ne mogavši  da zapuši uši, molio je nekog Kentaura ili nekog konjskog boga da ga sačuva od lupetanja ove mlade, usijane glave. „A govore pametni ljudi da svet ostaje na mladima“.
Konačno posle više sati, aga se poče pripremati za boj, ali natenane, po turski. Za sve ima vremena. Marko je u sebi mislio:
„Ih, bar da nisam vitez, skrljao bi mu vrat momentalno“. Polako ga je hvatala sunčanica, dan je baš bio topao. Neki seljak mu je skoro objašnjavao o promeni klime, gde li je samo taj čuo te nove izraze, potrebi da sade nove kulture i nešto slično, ali je Marko pomislio, a bogami i Šarac – kako je ovaj baš luckast. Sada je uviđao da nije blesav kao što je izgledao, dok je Sunce peklo i u hladu. „Kad mi bar mogao da popije gutljaj hladne izvorske vode“. Kao da čuje njegove misli, konj se odšetao do potoka. „Eh što nije slon, pa da me surlom malo zalije“, već je benavio Marko.
Međutim njegovoj muci stizao je kraj, jer se aga namestio na dvoboj. Baš tada se začuo poziv na molitvu, pa je jadni Marko u sebi opsovao i Alaha i njihovu molitvu pet puta na dan i celu tu veru. Inače, tolerantan i trpeljiv, sada mu je „pukao film“.
„Ta ko se moli toliko puta na dan. Ovi naši jedva jednom sedmično i to nedeljom, ako baš ne pljušti kiša. A i taj aga, džaba se moli, kad ću mu razvaliti tintaru, čim mi dođe na crtu“, besneo je u sebi Mrnjavčević.
Umesto olakšanja, jer je boj počeo, Marko je mogao samo da oseti zabrinutost -  ukočio se u skučenom oklopu od vrućine. I zakoni fizike bili su protiv njega, moraće težim putem to trijumfa. Prvo je uzmicao, dok se ne povrati od ukočenosti u zglobovima. Aga je veselo ponovo nudio život mladom Ivi, u zamenu za blaga njegovog oca. Morao je da promeni ploču, kada ga je Marko iznenadnim manevrom svoga konja, saterao u potok – naglavačke. Od oholog, bezobraznog gada, pretvorio se u molećivo, saosećajno pilence i tako prevario srpskog junaka. Dok mu je ovaj praštao, traživši samo viteško obećanje, nevaljalac je izvukao mač umesto koplja koje je plutalo niz potok prema Jadranskom moru, te odsekao glavu doratu, jednim snažnim i preciznim udarcem. Jahač je bubnuo o mokro stenje svom silinom, te se oklop, već pred pucanjem i spolja i iznutra, raspao. Kalpak je odleteo na treću stranu, te je Marko sada mogao da prodiše, posle sati i sati u zagužljivom i tesnom prostoru. Mada megdana više nije bilo, jer je aga, cijukajući kao guja, zbrisao prema gradu derući se na turskom. S druge strane, Marko je zagnjurio glavu u ledenu vodu, osetivši neverovatno olakšanje. Ivo je bio do njega vrišteći i prokljinući oba megdandžije. Vitez ga je isprskao vodom, pa sebe još malo osvežio, te se dao u poteru, skoro lepršajući. Posle bezbrojnih minuta unutar mini-zatvora, sada je bio lak kao perce.
Videvši da će uludo izgubiti glavu, jer je bio previše spor u svom oklopu, aga se u trku poče svlačiti, što je Marku bilo komično ali i nedolično za jednog takvog baju, te poviče:
„Stani, aga, majku mu božiju, stani da se dogovorimo kao ljudi!“
Turčin se konačno zaustavi, moleći velikog junaka da ga poštedi, kukajući i cmizdreći. Odnekud se pojavi Ivo sa mačem, da odrubi glavu molećivcu, ali Marko, konačno upotrebivši onaj predivni mač, blokira njegov udarac te reče zakon obojici:
„Ti aga nećeš više pisati knjige Senkovićima, ma nećeš pisati više uopšte“, dok se Šarac smejuljio iza. Ne obraćajući pažnju Marko nastavi:
„Dalje, svu opremu i konja predaćeš ovom dečku ovde i ... i  svakome ko pita reći ćeš da si izgubio megdan od njega.“
Strogost na njegovom licu, nije dozvoljavala agi da protestvuje. Ovaj je mogao samo da mrmlja:
„  ... ne pisati... dati oruđe... pobedio me mali...“, ipak zahvalan Marku, a besan na svoje savetnike koji su ga naterali na tu idiotsku avanturu. „Platiće mi oni , kada neće kaurini.“
Sa Ivom je bilo teže, mali nikako nije hteo da prihvati uslove predaje, želeo je glavu tog obesnog Turčina, kako ga je nazvao. Marko mu je polako objašnjavao da je bolje ovako, ima njegovu spremu i njegovog konja, ako bude imao i njegovu glavu, ubrzo će neki Turčin zakucati na vrata njegovog zamka, tražeći odštetu. Trajalo je do duboko u noć, ali je Princ Balkana konačno ubedio svog mladog sunarodnika, iako jedva.
Sutra ranom zorom, krenuli su nazad. Ivo je bio veseo, opisivao je svoju domovinu, hvalio hranu i vina koja se tamo služe, dok je Marko slušao i dremuckao pomalo, još osećajući posledice jučerašnje sunčanice. Šarac je tiho govorio svom jahaču:
„Ako je ovaj deran tek u pola u pravu, nećemo izlaziti iz njihovog vinskog podruma ceo mesec“.
Rano izjutra, pre nego su krenuli oprostili su se sa vilom, ali pre toga Ivo je zatražio da mu „đevojka“, kako ju je nazvao, stavi turski perčin, na čuđenje svih prisutnih.
„Čim me vide, pre nego progovorim, želim da svi moji prijatelji, još balavci, uvide moj novi status – vitez-megdandžija pobednik“, ne znajući konotaciju ove beznačajne molbe. Čak je i Šarac ostao bez teksta i bilo kakve reakcije. Marko je očekivao da možda on postavi grivu vili na raspoloženje, ali je ovaj samo pasao uz drugog konja. Očigledno mu je više prijalo društvo svoje rase, nego blesavih humanoida i njihovih kaprica.
Pošto je u daljini ugledao svoj dom, raspoloženi mladić pojuri napred, dok Marko zastade pod jednom smrečom da uhvati malo hlada. Bolela ga je glava, a to se ne sme desiti vitezu, posebno ako ga očekuju buradi vina radi vesele zdravice. Znao je svoje zemljake i njihovu neobuzdanost tokom raznih proslava i svetkovina. Šarcu je prijalo da malo odmori uši od „malog hvalisavca“, kako ga je zvao, ponovši raniju primedbu - „a govore pametni ljudi da svet ostaje na mladima“. Dok je saginjao glavu, ugledao je nešto sumnjivo u daljini, što se brzo približavalo. Već je hteo da upozori svog gospodara njuškom, kad se čula neka vika i dreka. Neki izvanredni jahač ganjao je jadnog Ivu po čistini ispod njih. Marko zaždi Šarca, zalete se u pomoć mladom junaku. Shvatio je  da je u pitanju nesporazum, Ivo je bežao i vikao:
„Babo, to sam ja Ivo“.
„Prokleti Turčine, ubio si mi dete, a sad me još i lažeš“, odgovarao je starina spreman da baci koplje. Marko je morao brzo da reaguje, svaka sekunda je igrala ulogu. Nije imalo kad da se okleva. Tako je napravio grešku. Uračunao je starčeve godine, ali ne i njegovo iskustvo i trenutno stanje – izuzetnog skoka adrenalina i testosterona. Ako se uz to doda sopstvena krivica, jer je sam poslao sina u čeljust tom izrodu, tom agi, ništa ga nije moglo zaustaviti u njegovoj nameri. Čak ni junak nad junacima, čak ni Marko – Princ Balkana. Lako je odbio bočni napad, dok je njegov konj, već penzioner, neverovatnim kick-box udarcem zadnjim nogama ošamutio Šarca. Marko se skljokao sa Šarca, koji je već bio u zemlji snova i biće tamo dobrih dva sata, i mogao je da bude samo puki posmatrač. U dva tri skoka bio je na obližnjem uzvišenju, gledajući i ne verujući šta se zbiva, ali ipak radostan, jer je Ivo konačno skinuo sa glave šlem koji je Marko zadobio u duelu. Osmeh nade se zaledio na Markovom licu, jer je frizura mladićeva bila turska. U želji da bude moderan, da se pokaže u društvu, dopadne eventualno nekim curicama, zapečatio je svoju sudbinu. Koplje je poletelo. Marko je zadrhtao. Tako to izgleda, kada neko umire. Uvek je bio u prvom redu, nesvestan onoga što se događa, reagujući instinktivno. Morao je tako, nije bilo vremena za oklevanje – ubij ili budi ubijen – osnovni zakon borbe. Ovo što je sada video, koplje koje leti, da ugasi život i to život pun nade, pun budućih događaja, pun... Ne on to ne može da gleda.
Ruka koja je izbacila oružje, bila je iskusna, previše iskusna za bilo kakvu nadu. Tako je Marko, iako nije želeo, fasciniran prizorom, a ko ne bi, gledao poslednje trzaje mišića leđa. Baš tada je okrenuo glavu, unezverena pogleda, gonjena zver i koplje koje zaklanja Sunce, zakljanja sve, gasi život.
Marko je potrčao, možda ima nade, uvek ima nade, zabluda koju govorimo sami sebi, zabluda. Otac ga je prepoznao u poslednjem času, kada se okrenuo, kada je bilo kasno.
„Ivo, mili sine“.
„Babo, pobedio sam u dvoboju“, gledajući s nadom u Marka, koji je već bio tu, prisustvovao oproštaju. Ponovo je pogledao u ocu, hteo da se nasmeši, da kaže još nešto, hvalisavo ili utešno nikad se neće saznati. Krvca crvena kao vino pojavila se na usnama, oči su zakolale, počela je konačna agonija, ali nije dugo trajala. Stari konj je prišao, mirišući kosu svog mladog gospodara, pa je ropćući, skomolao i pao pored njega. Žestoka potera bila je previše za njega, njemu je došao zadnji čas po redu, kako i treba.
Cika se čula iza njih. Staramajka je dojahala na nekoj magarici. Ljubila je čarne oči, čarne kose svog sina ljubimca kao milion puta dosad, ali sada poslednji put. Starina se pridigao, nije mogao da uteši svoju ženu, niko i ništa to nije moglo. Počeo je da kopa grob, Marko je prišao da pomogne, ali ga je stari junak odbio. Kada je završio iskopao je još jedan. U prvi je položio sina, pošto ga je mati očešljala i Marko uklonio koplje, a u drugi je legao sam ne prozborivši više ni reči. Mati se molila tiho i bez suza. Do sumraka bio je umiren, te je vitez napravio dve humke. Žena je ostala, da čuva dva groba u kotlini, ispod stabla smreke. Neki govore da se i dan danas u sumrak može videti pogurena figura između dva humka.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.