srijeda, 5. veljače 2020.

Željko Bilankov | Crtanje ka prva ljubav


(dvadesetdruga kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)

Nakon nikoliko teških godin na Šolti, mater i ja stigli smo u Split, da s ocen napokon živimo ka prava fameja, jerbo je on uspi dobit zajedniško kućanstvo u obitelji Šegvić. Bi san puno mali, ali se sićan jako dobro, kako je lipo crta barba Vinko, u čiji smo se stan smistili. Zgodni čovik, fetivi Splićanin, malo tamnije puti i krasnega osmiha, sa brčićima ka Clark Gable, kako se znalo reć, prvi je pripozna moju jubav za takvon umitnosti. Kako i ne bi, kad san infišo gleda u bilu kartu bloka za crtanje isprid njega, dok je na stolu u kujni, stvara prilipe slike sa olovkon, oliti ugljenon. Danas mislin da je to bila nika vrst ratnog stripa, ali ne znan je li radi po naružbi oli samo za svoj gušt. Onako malešan, uspinja bi se na prste da vidim ta njegova dila. Jednega dana mi je reka: „Ajde provaj i ti Žele,..ni teško!“. Taman san triba krenut u skulu, pa mi se čini da san, naravski uz njegovu pomoć, boje crta, nego uči slova, iako je i sam bi iznenađen mojin baratanjen olovkon. Pamtin da mi je strpjivo pokaziva kako se, mrčenjen prston, pravi sjena na onemu ča želin nacrtat, recimo na jidru oliti nikon brodu. Bi je oduševljen ča san višje nego dobro moga dobit pravilnu dubinu slike, na primjer, dugog hodnika sa vratima i ponistrom na kraju. Gotovo da ni virova u ono ča vidi, gledajući kako dite od šest godin, crta kaubojski pištolj, konja oliti judsko lice. Jema san pravu podršku od moje ondašnje učitejice Hinke, koja me puno volila. Jednon smo tribali na poleđini nike dopisnice, temperon nacrtat bilo koje cviće, ka poklon spli'skoj slikarici Vojki Ružić. Ja san se odluči za ljubičice. Inšoma, moja učitejica me pohvalila isprid cilega razreda, jerbo joj je umitnica sva oduševljena rekla: „Koji je to mali?..dovedi mi ga kad budeš mogla!“. Ma, nisan prestaja s tin, ni mimo obaveznog likovnog u skuli, koji baš nisan obožava, ka ni sve na ča su me tirali.

Moj najboji prijatej iz osnovne, Adi i ja, znali smo crtat i pisat kaubojske romane, koji su većinon bili moja dila, iako gledajući iz današnje perspektive mislin, skromne kvalitete. Mejuto, važno je da smo mi bili zadovojni, ka i mnogi iz razreda, koji su ih gledali i štili. Nažalost, jedan dan razrednica nas je uvatila kako se smijemo i ništo skrivamo ispo klupe. Došla je do našeg mista i na nesriću oduzela nan, netom dovršeni zajedniški strip. Svejedno, niko me ni moga zaustavit u temu, a sićan se kako je još jedan iz razreda, Egon, crta možda i boje od mene. Njega je nastavnica Bašić više cinila, jerbo je bi poslušan! Ipak, ni mogla da mi nike slike ne pošaje na onda brojna takmičenja osnovnih skul. Zašto nisan iša u sridnju umitničku skulu, ča san želi, nego upisa ekonomsku, najviše je zaslužan, u negativnon smislu moj otac, jerbo je govori, a virujen da su i mnogi drugi slično razmišljali, da ča će mi to slikanje, da se od toga ne more živit i oću li bit ka Đenko. Eugen Buktenica oliti Đenko, nadaleko poznati šoltanski slikar-naivac morskih motiva i pučki pisnik, najmanje je za vrime života bi cinjen na svome rodnome otoku, jerbo je taka, gotovo svaka mala sredina, pa ako si drukčiji od većine, odma upadaš u oči. Još ako vanka svog mista postigneš uspih, e onda te potcinjuju i traže bilo šta kako bi te ponizili. Tribaš bit jak, ma i onda nisi siguran da ljudska zloba, zavidnost i osobna frustracija tih jadnih judi neće prestat. Eeh, kako san osta dobar sa mojon učitejicon Hinkon Hegediš, jedan dan nakon upisa u sridnju ekonomsku skulu, iša san s materon kod nje. Primila nas je, ka i uvik širokog osmiha i od srca me zagrlila. Mejuto, odma mi je rekla: „A jeli Žele, ne bi se ni pohvali za sliku?!“, ča me baš iznenadilo, pa san pita o čemu se radi. Ona se zagonetno okrene prima polici od ormara i uzme niku knjigu. To je bi almanah osnovnih skul bivše Juge i otvori ga na jednu stranicu sa fotografijan, di je pisalo, koliko se sićan: „Željko Bilankov iz Splita, osmi razred, Prvo misto u Novon Sadu za sliku „Jesen“, koju san, usput rečeno, odma pripozna!!! Koja srića matere i mene, a ujedno i bis, jerbo mi ni tila dat gušta, ona ista, nesimpatična i reka bi ljubomorna nastavnica Bašić!!! Je li sve to, je li moj bliski susret sa križaljkama, istega lita u nekadašnjen listu „Vikend“ ili me ništo drugo, udaljilo me od crtanja, ko zna. Bit će sve skupa, ali san duboko u sebi sačuva sićanja na te moje crtačke dane i višje in se nisan vraća, osin kad su me davno, stariji sin i njegova cura umolili da in ponovo ništo nacrtan. Ima san tek obični list hamera, mali pinel i samo nike stare boje, a oni su bili oduševljeni, kako san lipo preni legendarnu ideju „Jeseni“ na kartu, pa su mi sliku dali uokvirit, iako nepotpisanu, a da mi nisu rekli. I danas mi visi u maloj sobi, nedaleko ekspresionističke minijature starog Botterija, ali ne umišljam da san moga doseć te visine. Ipak, lipo je ponekad vidit je i sitit se, iako mi se danas, to vrime čini tako nestvarno daleko!


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.