Živi kraj mrtvih stoje. S bolom u duši.
Grobovi uređeni. Ni božje travke nema.
Svaki svojega mrtvog još jednom guši
Jastukom teških, mirisnih krizantema.
I ja sam među njima. Običaj zove.
Za moje mrtve tiho zazivljem Boga.
Onda, šećuć, obiđem grobove nove.
I one druge. Bez igdje ikog svoga.
Priđem jednom (kojeg se odrekla crkva).
Grob bez križa. Zapušten. Ko da je gubav.
Naznaku humka prekrila divlja mrkva.
Šapnem: - I ti si bio nekome ljubav!
Nisam ti stavio cvijet. Ti, drago moje.
Ono što šapnuh, mislim da dovoljno je.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.