Sandra i Tomislav Dretar | Hrvatska triptih-elegija hrvatske smrti

“Muslimanova svakidasnja Jadikovka”
(lijevo krilo triptiha)
                                                        Uspomeni na Maka Dizdara

Allahu dragi, oni dolaze, k nama
Šalju muk i jauk ispred sebe.
Tama im prethodi. Na obzoru
Mučni lavež budi usnule šume.
Mi nismo spremni primiti goste.
Mi sami, mi smo jedino meso
Na ovoj posnoj trpezi. Naše su postelje
Hladne, naši dlanovi puni ozeblina.
Naše ruke ne žele grliti smrt.
Njima kulja iz očiju oganjmrak.
Naše oči ne vide u njihovom mraku.
Oni sade strah u naše želudce,


Nama cvjeta zebnja u nutrini,
Mi smo plod zebnje, mladost smrti.
Bože oni dolaze. Nose tri prsta.
Troprsta smrt visi u zraku. Zrak
Je troprsta neman. Jezik joj
Kroz iz tri kame palaca. Brada
Njihova od tri pedlja sa tri
Prsta u tri noći obvija tri dana.
Guši dimom i praznookom
Lubanjom, smije se grohotom. A mi,
Mi plačemo, majko, oni grohoću.
Oni slave svog šljivoboga.
Oni nas prinose Šljivobogu žrtve paljenice;
Bože oni dolaze. Nose tri prsta.
Troprsta smrt visi u zraku. Zrak
Je troprsta neman. Jezik joj
iz tri kame palaca. Brada
Njihova od tri pedlja sa tri
Prsta u tri noći obvija tri dana.
Guši dimom i praznookom
Lubanjom, smije se grohotom. A mi,
Mi plačemo. Majko, oni grohoću.
Oni slave svog Šljivoboga.
Oni nas žrtve paljenice prinose Šljivobogu.
Oni nas u holokaust kolju
Bože oni su stigli u naše selo.
Oni su smrt, oni su tri prsta,
Oni su kama, oni su plamen,
Oni su groza i jeza, oni su
Tako sigurni u sebe, oni
Ne vole ni sebe ni nas.
Oni imaju oganj u očima,
Oni imaju oči u ognju.
Oni očima grle naše vratove,
Oni nam vratove jezikkamama ližu.
Naša im krv klizi niz oštrice
Jezika. U dlanove im se gnijezdi
Naša krv. Otud im radost cvjeta.
Bože oni su prošli našim selom.
Odnijeli su svoj obzor koji
Je lajao kroz čeljust psinestrojnica.
Odnijeli su svoje šupljooke
Lubanje na crnom baršunu.
Odnijeli su troprste jezikkame.
Odnijeli su svoj grozosmijeh.
Umuknuo je njihov kikot.
Ostao je muk iza njih. Sad pepeo
Pjeva u svitanje. Sad garež stanuje
U našim kućama. Grli prazninu.
Našu krv odnijeli su u cvjetovima
Koji cvjetaju u njihovim dlanovima.
Da li je muk njihova domovina?
Bože, imamo li mi domovinu
U ovim tišinama umuklih jauka?
Dok nam cvjeta zebnja u nutrini,
Nama koji smo plod zebnje, mladost smrti.

...............................................................................................................................................

Srednja slika hrvatskog triptiha
Hrvatova molitva Bogu 1991. godine

Rekli su nam – siđite pod
Uzmite svijeće, neka gore svijeće dok njihova gore svjetla crvena,
Dok laju psinestrojnice vatrenih ždrijela.
Siđite pod zemlju, siđite pod zemlju,
Držite svjetlo svijeća upaljeno, čuvajte svjetlo!, crno je boja svjetla;
 Dok iznad nas jedan čovjek vodu živodajnu pretvara u vodu smrtodajnu.
Smrt kaplje iz njegovih očiju na krilate plamenkugle.
Ispod čovjeka šljivoboga, u spiljama, mrak, mi kopamo mrak,
Mi kopamo kanale da teče svjetlost naših svijeća.
Mi žvačemo zalogaje tame, mi pijemo vatru tame.
Mi ljudi sendviči, mi odresci sna Između dva sloja smrti, san u smrti.
Dok laju psinestrojnice vatrenih ždrijela.
Siđite pod zemlju, siđite pod zemlju,
Držite svjetlo svijeća upaljeno, čuvajte svjetlo!,
Dok iznad nas jedan čovjek vodu živodajnu pretvara u vodu smrtodajnu.
Ona kaplje iz njegovih očiju na krilate plamenkugle.
Ispod čovjeka u spiljama, mrak, mi kopamo mrak,
Mi kopamo kanale da teče svjetlost naših svijeća.
Mi žvačemo zalogaje tame, mi pijemo vatru tame.
Mi ljudi sendviči, mi odresci sna Između dva sloja smrti, san u smrti.
Oni dolaze gladni naše pulpe, žedni Našeg svjetla, a mi, mi to branimo,
branimo kap po kap svjetla naših svijeća u podrumima Vukovara.
Mi branimo naše svjetlo, mi žvačemo vatru.
Oni pjevaju, oni hvale svog Boga, i mi ga hvalimo, mi sami istog Boga slavimo,
Boga za sve nas. Bože, dođi nam spasiti nas, mi te molimo,
Donosimo ti svijeće, donosimo ti tvoje svjetlo u podrume Vukovaru
gdje čuvamo tvoju svjetlost. Bože, prihvati našu molitvu,
Bože ne dopusti da tama u podrumima Vukovara,
Svemogući spriječi, ne dopusti da zgasne svjetlo u podrumima Vukovara.

...............................................................................................................................................

L'aile droite du triptique croate
Sandra Dretar:
Bruxelles, mon amour Mon amour, qu’il l’était ce jour,
quand Brussel avec du sang lavait son visage
au jour non-non-jour, il était difficile à tous ce jour là en mars, difficile.
Pour bruxellois à Bruxelles, je voulais faire une pause pour déjeuner,
écrire tout celà dans une chanson pour vous. Pardonnez-moi.
Samira pleurais dans mes mains, et je suis là, seule. Baiser ses joues en pleures,
parce qu’il n’y avait pas d’Internet pour connaître ce qu’il se pas sous ailes d’avion.
Parce qu’elle ne savait pas où son fils est seul à son destin.
Lui, il saigne quelque part sur le tarmac sans nom ni aucun témoin
et pendant que j'avais pensais à toi elle avait reçu les nouvelles sur son fils
sur le lieu non-lieu, je ne veux pas vous dire ce qui était écrit dans le message.
Nuit, longue'nuit ici à Bruxelles en automne de Bruxelles par Bruxelles, quand la lampe noire versait versait la couleu rnoire dans l’incertitude noire. Nous rêvons d’y d’être comme toutes les autres choses ailleurs.
Ailleurs, s’il y avait là quelqu’un comme moi.
A Bruxelles, ils ont été utilisés pour faire fondre votre cœur.
Ceux qui ont mit les feux à essence à ma ville natale de Bihac, ma ville natale qui a été brûlé, qui a été brûlé, qui est dans les cendres là bas qui a été brûlé, où ma jeunesse est brûlée, tandis que les obus prospéraient, même ces bombes avec combustion à retardement dansa notre rocher rock and roll, leur hip-hop, leur Ojkana bizarre, leur tango amoroso, tango damné.
Alors que de cascade en cascade céleste le sang versé des collines environnantes coulant longuement était la langue-feu des ténèbres envoyée au ciel à Dieu, à Allah,
alors qu'aimé l’écart en clair de la Lune, vide de la nuit, je ne peux toujours écrire à leur sujet.
Je ne veux pas écrire maintenant que je vois que mes larmes,  larmes de Bruxelles et de Bihac étaient les mêmes à Bihac et à Bruxelles, …quand Brussel lavait avec le sang, lavait son visage......