utorak, 5. studenoga 2019.

Kastelov Mediteran, širenje ličnog mikrokosmosa


Ne bismo naslovom Ručak na hridini nikako želeli da nametnemo čitaocu nove knjige Borisa Jovanovića Kastela smer čitanja. To je, kod poezije, uvek stvar odluke, ali bismo ponudili model koji ne prati sazrevanje jednog stila, već samo i isključivo pesničku nit što je definitivno izvan svake hronologije. Jer se ova knjiga, i kao jedna od knjiga, i kao jedna u nizu knjiga, a taj je niz neprekinut, može (mora?) čitati kao dnevnički zapis(i). To, uostalom, sugerišu i datumi nastanka pesama, vezani za događaje, ili kalendarski obeleženi svetiteljima svih vrsta i boja, konglomeratom što nekada sačinjavaše svet Mediterana. Mediteran je, naravno, opšte mesto, ono što se, i naslepo, i bez čitanja, i pre svega, a priori vezuje za diskurs ovog pesnika.

Ali se moramo zapitati: kakav sve Mediteran? Lučki, bordelski, mornarski… Po tavernama i bordelima Bejruta se vučem…, pisao je Kavafi, u svojim crticama iz antike, izmeštajući problem zabranjene ljubavi iz svoje sadašnjosti u daleku prošlost. Ali šta je time mislio? Možda: bio sam na nekim mestima, iz očaja, ta mjesta imaju dušu. Možda im je duša crna ali imaju je.


Kod Kastela smo, međutim, na jednom drugom terenu. Mogli bismo, čak, reći, nagovestiti, da je on pesnik štimunga. Ma o čemu pisao, iz njegovih džepova sipi pesak, “curi more”, bilo ono mutna laguna, ili plavet ispod hridi, hridine, na kojoj se, kod njega, bez odeće ručava. Kao da je to najprirodnija stvar na svetu.  Ali, ako Kastelov integralni opus posmatramo retrospektivno, uočićemo, i njegovu izuzetnu konzistentnost. Svejedno je da li su u pitanju pesme, ili eseji, svejedno je u kom se istorijskom periodu „događaji“ odvijaju, ono što je veoma upadljivo jeste njegova neverovatna moć uživljavanja u, na primer, ulogu žene, koje nadilazi svaki uobičajeni muški diskurs, onaj što najčešće luta negde između potpunog nerazumevanja suprotnog roda, i patetične apoteoze koja to, zapravo, i nije. Kastel potpisuje sve svoje ženske monologe, u ma kojoj formi bili, ali se čini da su mu pisma što razotkrivaju najdublju intimu njegovih ženskih likova, svojom ponesenošću, svojim zalaženjem pod kožu aktera, zapravo najtananiji zapisi o ženskoj duši, tanani kao encefalogram, i isto toliko nepogrešivi. Kastel je jednom napisao i in memoriam domaćoj životinji, kućnom mačoru. I to nije bila basna, to je bila plovidba po uzburkanom moru – „stidnom unutarnjem“ jedne mačke, kako bi to, možda, rekao Anri Mišo. A šta biva sa predmetima, pogotovo onim koji nose simboliku Mediterana, sa poistovećivanjem sa sudbinom amfore: Iz mulja lancima izvučena za/muzeje, kolekcionare, potrebe nauke/Vrat skorčanim vinom krvari/otrgnuta od algi/zarđalih harfi/riba čije ikre je čuvala/na rivi, uz koljeno arheologa/gola, uplašena od prolaznika/da će joj pomaziti obline/kao robinju otkupiti… Iscrtavanje karaktera neživog bića?

U svakom slučaju: veoma zahtevan posao. Pored empatije podrazumeva i neverovatnu moć zapažanja. Pogotovo sitnica. I izvesno neljudsko strpljenje.

Ali šta čini privlačnost onoga što Kastel piše? Prije svega emotivni upliv. To nije pismo ravnodušnog čoveka. To je tekstualno tkivo koje naprosto drhti pred očima, i zato je tako komunikativno. Svako može da razume o čemu to Kastel progovara kada kaže, na primjer: Ustaje/baca ogrtač/u ogledalu/vidim bestidnicu ko iz pjene rođenu/iz zategnute joj kože/ego mora isparava. I tu je sasvim nebitno šta je to ego mora, ne moramo biti čak ni upoznati sa značenjem termina. Iz kože te žene isparava nešto mistično što je povezano sa morem. I to je jasno. To je privlačno.

Pogledajmo, ipak, na trenutak, nazive njegovih knjiga, proizvoljno, ne hronološki: Mediteranski indigo, Vjenčanje sa sipom, Ogledanje u bonaci, Ručak na hridini… Pa kome još danas na um pada vjenčanje sa glavonošcem? Možda onome koji ima obrnutu vizuru, za koga je ono što je na nebu ispod onoga što je pod morem. Na stranu, naravno, priče da smo svi potekli iz mora, ovde dobijamo lekcije iz toga kako da zaronimo u more sto koraka prije nego što smo ga uopšte ugledali na obzorju. Dakle: more je svuda, Kastel nam samo ukazuje na to. Smatra to činjenicom. I postoji još jedan aspekt njegove misli: viteštvo, ali ne kao opsesija, nego kao nešto što je prirodno kao disanje. O njemu su već mnogo pisali kao o gosparu u kraljevstvu reči, možda samo treba dodati opasku o retkom rafinmanu, o pisanju sa ukusom, o poznavanju granica napisanog. O tome šta napisati, a šta ostaviti nedorečeno.


Po kom moru plovi zbirka Ručak na hridini? Pre svega, to je zbirka-dnevnik, u kojoj je on refleksivniji, manje emotivan nego inače, ali još uvek nepogrešivo prepoznatljiv. Da li onda hronologija, ili vremenske odrednice, služe da ukotve pojedine događaje, pojedine misli, koje bi se, inače, mogle otrgnuti kontroli? Moguće je, ali je verovatnije da je sećanje na jedan određeni dan jasnije kada ga, nekako, pesnik klasifikuje, uvede ga u poredak, da ga njegov intenzitet ne bi uplašio. Kastel ne boluje od neke strašljivosti pred životom, kao što je i zaljubljen u istoriju, i ne oseća to kao slabost. Pa da li bismo, onda, neke od ovih pjesama, ili celinu, mogli smatrati analom, analima? Svakako, ali ne u suvoparnoj formi, reči pesama imaju svoj energetski naboj, svoju bremenitost. A tu su i nagli situacioni, duhoviti obrti, kao na primer u pesmi u kojoj je proizveden u bega, u sećanju na Šantićeve večeri poezije, godine 2005. Ako je to uopšte bitno. To je onaj tipičan kastelovski kosmopolitizam, ne usitnjavanje ovog sveta, već širenje ličnog mikrokosmosa po geografskoj karti Evrope, od Herkulovih stubova do Levanta. Kakav bi bio Mediteran u očima nekoga ko ga nikada video nije, nego je samo čitao Kastelove pesme i eseje? Bio bi to predeo izuzetne lepote, lepote koja zaslepljuje, za koju bi se vredilo boriti, za kojom se mora uzdisati. Po tome je Kastel pesnik nekih drugih vremena, ali on nije zalutao među nas, njegov credo jeste romantičan, ali nije zanesenjački. Nije on jedan od zanesenjaka, od kojih je toliko zazirao Fridrih Niče, da je molio za ogradu oko svoji misli i reči, da u njegov “zabran” ne bi prodrli ljudi takvoga kova. Kastel je, baš naprotiv, tu da bi aktivno menjao stereotipe: jezika, mišljenja, i, zašto ne, samih osećanja. I ne možemo mi pesniku reći: ljudi nisu tvrđave koje neko opseda, između nas i života ne postoji šanac, žene nisu Gospe, nije ovo Srednji vek… Pesnik veli: Kada se vratio sa južnih mora/govorio je ulicama Cetinja – ja sam Venecijanac/ja sam Venecijanac iz doba Vivaldija/i donosim vam more u džepovima. Pesnik ne priznaje diktat vremena, stege nacije, i bilo bi dobro da to naučimo od njega. I mi
Aleksandra Grubor


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.