Znala sam one najvažnije stvari o mojoj baki koje sam čula od mame ali i ostalih suseljana. Svi su oni nekako posebno bili naklonjeni baki Kati, udovici, koja je mlada tek udata, ostala bez muža i dvije curice: jedne kćerke koja je imala svega šest mjeseci, te moje mame koja je već koraknula u treću godinu života. Bilo je to ratno vrijeme kad je neprijatelj harao Europom i zemljama Balkana, moj je djed poginuo, odnosno došli su karabinjeri, talijanski vojnici s kamionom u selo, ravno u dvorište, uzeli ga iz kuće i povezli ravno na streljanje u jednu jamu , selo Škropeti, nedaleko Pazina. Znam da je baka uvijek, sa gropom na srcu pričala kako je ostala sama, sa dvije djevojčice, bez kruha u kući, siromaštvo, bijeda. Tek nekoliko vremena kasnije, baka i ostale udovice iz obližnjih krajeva, išle su pokupiti kosti svojih najmilijih i pokopati ih u selu, u zajedničku grobnicu.
Puno je zaista priča iz tog ratnog vremena znala pričati moja baka ili teta Kata Šorićka kako su je zvali. Govorila mi je kako su neprijateljski avioni, bombardirali, kružili jako nisko, točno iznad trošne kuće, a ona s obje kćerke u naručju, na vratima. Odjednom kad je zazujao avion, baka je djeci zatvorila usta i bacila se na zemlju, licem okrenutim prema dolje, praveći se da su mrtve... Bilo je to jezivo za slušati.
No, ovog puta, opredijelila sam se za priču koju mi je baka često ponavljala, i svakog puta, suzu puštala. Sjedila je na krevetu, kraj mene, držeći me za ruku i započela:
“Lipi, moj tić, mali, je bilo u to vrime vero jako jako grdo, teško. Aeroplani su prelitali zgor hiž, morali smo se skrivati, stajti kuco, zapriti sva luča ča su bila u hiži i oko hiže, u tezi ter poli kokoš. Zima je bilo jako, krov je pušta na sve kraje, vognja ni drvi nideri, samo smo u kužini čurile i stale kako mutaste, ja , tvoja mater, teta Marija i moja mater, ili stara( moja prababa). Ti dan su Njemci u selu bili, došli poli jene bogatije fameje i napili se, napili se kako, Bog mi prosti, prasci. Uvečer, kad se je zaškurilo, domrčili su z nikin velikin črnin motoron i prikolicon, obučeni u uniforme ss-ovske, imali su na rukah, kožne rukavice. Ja san se sva spotila ud muke i straha, kad san hi upazila i čula da gase motor, spred hiže. Mi smo se sirote tajile, ja san dicu držala u naručju i kad san čula da tuču i rompaju po vratih, sledila san se. Nisan se stila maknuti ni pojti dopriti. Ma, stara mati, (što bi značilo, moja prabaka), vreda je nažgala vošćenicu i pomalo odškrinula vrata. Jedan grdi, stariji, vojnik, z brnjusi, njoj je brižnoj vrga pištolu, drito na čelo i rinuja je nazad. To je siguro stija dati na znanje neka se makne da i ovi drugi, a bilo hi je još četiri, moru poj naprid. Ništo su govorili na njemački, ja hi nisan kapila, aš su bili i napro pijani. Dva su se lipo hitli drito na postelju, a oni drugi na pod uz ognjište, magari ni gorilo. Bili su porkačoni, škifi, a oni grdi ča je babi pištolu vrga na čelo je govorija :“Schlafeen, schlafen(spavajte, spavajte)!“...Ma vero nisan mogla zaspati ter san se još par ur do jutra tresla kako prut. Prije nego je sunce zašlo, su si vrgli pas, zategnuli brageše i jaketu i partili. San pensala da je sve finilo. Ma san se privarila aš oni munjeni i napro grdi ssovac je zabija poli postelje svoje rukavice i se je torna ponje. Je jopet bija nervož i jako bezobrazan, a moja mat je vred zgrabila i ponila njin, ni stila da jopet gredu u hižu, poradi dice ke su anke bile napro prenjene.“
Evo, to je samo jedna u nizu, priča iz vremena partizana i njemačke odnosno talijanske vojske koje se još i dan danas jako dobro sjećam, jer je baka s jednakim entuzijazmom i iskrenošću, bolom na duši, pričala kao što je zaista i bilo.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.