nedjelja, 9. rujna 2018.

Florian Hajdu | ...bez prevoda


...bez prevoda.

Jutro. Dan. A posle će i noć, ona , kao posle noć. U stvari, organi unutra, su počeli da se komešaju, titraju, okreću i premeštaju, ne bi li organizam a prvenstveno nešto u glavi smirili, domozgali, odtucali i ukolotečinili. Da bi ceo sistem, zajedno možda, sinhrono, počeo ponovo da funkcioniše, na način, kako je to Stvoritelj nekada sa Evom i Adamom predvideo.

Bilo je ne za verovati, da će spavanje početi, jutro razdaniti, dan  nazvan imenom, početi. Kao što je sve ostalo počelo, onomad, slučajem i srećom nekom, prilikom gledanja u slova, koja su kuglu okretala u duši sa osećanjima, u zgradi ciglastoj istobojnoj, u gradu Kanalnom, i sa fenjerima, za neke potrebe ukrašenim, to otvarala i usmeravala  u pravcu, južnije, od  tog  velegrada, u građevinu žutu. A bolje da je zelena, da bi ptice selice ponekad tu sletele i odmorile  za daleki put, tamo negde za daleko, gde je sve smireno, gde večernje uvek počinje na vreme. Gde bi slova otvorene duše, u pesku, kamenu, soli i takvoj vodi, suncu nad Kamenim gradom, organe unutrašnje smirili osećanjima, i prikovali na mesta njima dodeljena  prilikom rođenja pre nešto godina.

Iako sam sebi u mozak govorio, citirao pametne misli nekih ljudi umnih, koje sam znao, molio se onim što mi je od crkve ostalo, Bogu koga nema, mumlao nešto nebulozno i nepovezano, nepoznato sebi u bradu, koju sam za tu priliku na trodnevnu skratio, ipak sam se udešavao dajući sve od sebe kao i uvek kada bi nešto činio ili bar pokušao. Ponovo sam se istuširao, a još se od poslednjeg čestito ni osušio nisam. Češljao se i kosu pokušao učešljati, lepše i nehajnije negoli je bila ikada, a i mogla. Kreme i ulja neka, koja su mi se smeškala odnekud, sve sam upotrebio,  a da nisam  znao i redosled i namenu a ni kako se to baš onako radi, maže, trlja i utrljava. Sve sam to više puta učinio, da bih sebi dokazao, a i siguran bio da sam sve to za dobrobit moju učinio. Da nešto slučajno nisam propustio, i moja osećanja zadovoljio, a i onako izgledao, kao u nekim godinama, nauke o čoveku i moći organa i organizma, da s tim sarađuje i upravlja po potrebi. I to sam sve što sam mogao, znao i video, isprobao, da bih bio sasvim siguran da sve to funkcionise i radi. Na kraju, a ne i samom, mi se Dior nudio jako, jer mi je flašica Eau Sauvage Extréme oči bola, i iz nosa miris taj mi nije izlazio, i ja sam i zbog toga to upotrebio, iako bih i bez, jer  to uvek činim za prilike izuzetne, kakva se ova ukazivala. Csoki, u prevodu Čokolada, drug moj, ali ne iz detinjstva, već od onomad, kada sam mu u Hungarskoj život spasao a on meni mnogo dobra i dobro učinio, samo je na sve to, šnjufao, tuftao, njakao, cičao, lanuo po koji put kada mu je neki mirisni val nos više iritirao, šetao sa mnom i za mnom, izuzetno mnogo repom prijateljski zvonio, bubnjao, lupao, kada je negde njime dotakao. A sada sam sasvim siguran, u sebi se jako smejao ili bar kikotao, toj pantomimičnoj predstavi koju je nesedeći gledao.

Kada se prvi čin završio, i zavesa spustila sa zaključavanjem ionako slabašnih, godina punih, oronulih, ali još vrata, krenuli smo napolje i nizbrdo, Slatkoimeni i ja. Da bismo nakon stotinak metara, pređenih, u mrtvoj ulici, skrenuli udesno, kao u lakat krivini, u neku takođe istu ali bar vodoravnu i donekle ne krivudavu, za pešake popločanu, ne istim pločama, ulicu, koja je vodila tamo...

Tamo smo stigli mnogo pre vremena, ali je meni  bilo „ako“ i nevažno, jer sam uživao u svemu što mi je na um padalo, a toga je bilo jako mnogo i izuzetno prijatno i lepo. Za to vreme sve je prolazilo, masa neznanih, auta raznih, kamiona raznobojnih, i ponekad, poneki voz, koji nije pištao, kao onomad onaj, kada sam ja prvi put stigao u Velegrad, koji je to bio jednoj Državi koje sada više i nema. Zgana umbra je čas sedeo mirno, zatim ležao, stajao, kretao se, i nikako nije shvatao zašto smo ovde, i zašto toliko dugo stojimo, i kao da nekoga čekamo, onoga koji, znao je on, ali nije hteo da žalost, i ni sebe a još manje mene, nije ni krenuo, i nikada  neće, jer Četvrtak nije dan za kretanje.

U 14.05. satova, Csoki je, na mostu za čekanje i prolazak, onih koji su želeli,  sedeo mirno, kao nikada do tada. Ja sam iznad njega stajao, miran spolja, iznutra Severni polovi, čas sunce i leto, čas drhtava polarna zima. Csoki čeka, čekam i ja, voz. Beli-li-je,crven-li-je ili je ipak višebojno obojen. Tek dođe i stade. Voz stade! Stade voz. I ništa ne ispusti, ni ton, ni gamor, ni žamor. Samo poneko obučen i obojen u to obučeno, iz njega izađe. Desetak, možda dva-tri više, i nedugo za tim, voz valjda ode, znam to sasvim sigurno, jer šine još dugo trče baš pravo, a voza više nigde nije bilo.

U očima mojim tražim što ne vidim, Zgana mi pomaže ali i on to takođe ne vidi. Osećam da misli:..zašto mu to još na samom početku nisam rekao? Možda ni tuge-sete i bola ne bi bilo ovoliko! Ali mi to ni sada ne kaže, nece da žalosti, pusti me da se još koji trenutak ponadam i nadam, da možda, ne vidim i nisam dobro video, i da puni ljubavi, badava, nismo ovamo došli, sa toliko puno želja, osećanja, ushićenja, da nije sve ostalo, samo u virtu i magnetu...

Lagano, on brže, stopamo nazad. On mene vodi, a ja i onako nisam prisutan, i on to oseća, jer ovako on nikada do sada nije nešto doživeo, a nisam ni ja...izgubismo se negde u ulice mrtve ali nepoznate, i još se nismo našli, ni sebe ni nas ni osećanja koja su izgubljena, ali je važno da smo zajedno, Csoki, u prevodu Čokolada, i ja... bez prevoda.

Nema komentara :

Objavi komentar