Florian Hajdu | Trenutak magije

Reko siva u venama mi curiš
gavrani ti vekovima šumove krilima komponuju
u
meni
cvetovi leteći
sivim polenom minutnim
nostalgiju vasionom oplođuju
muljnim suzama dna
te
nevidljivo oplakujem
koje se na obrazu suše u duši pucaju
ne cure
skamene u utrobu upadaju
ja ti kosom sivomeliranom neprepoznatljivom
na poklonjenje dolazim za oprost
nozdrvama pijem vazduh
iz
tebe
dubune tvoje prošlovekovne trihiljade kilometra
iz zemlje tebi nepriličive
sivilice moja
porode
pepeo moj
poezijo vasionska...
Tiso reko siva kod sela moga Bačko Petrovoga!