četvrtak, 28. lipnja 2018.

Florian Hajdu | Pasji život


Selogradić, naselje bez spratova.Trg, petoputna raskrsnica. Mesara pored dugačke prizemne kuće, visokotavanske, dvovodokrovne, kiflastosavijene, poput  mladog  ružičastog meseca u Kini koji izlazi u ponoć svakog prvog u mesecu, i u njoj, bisernonizno poređane  raznorobnovrstne  prodavnicesa kič šarenim izlozima. Iznad kuće, Šanjijeve mesare, raskrošnjeno raskošno, mnogograno  vremešno, drvo duda sa šakovelikim otrovnozelenobojnim srcoobliknim testerasto oivičenim listovima koji se pomeraju, vrte, poput čigre na blagom dahu  izdaha lahora vetra sa juga, stvarajući jedva čujne šumove koje Jani lokalni primas opetovano pokušava svako predvečerje imitirati svirajući /Dinicu/ Ševu u bašti bircuza Park, pijanom Laciju, domaru Umetničkog Zamka u Kečkemetu, na uvo, nastojeći da izmami koju forintu više za svojih šest sinova, jedan drugom do uha, i jednu tek rođenu, kod kuće, ćerku od četvrte žene.

Sunce upržilo zenitno, žutobelobojno, kao da je Bog, koji  geonebeski  pripada  Atilinim naslednicima, namerno umešao više bele u limun žutu boju sunčanih zrakova ne bi li na taj način, vrelinom, namamio kupače na mrtvoj Tisi, čiji se svežovonjski vlažni miris u peskovitoravničarskom pethiljadubrojnom ušorenom mestu u sumrak večeri  intenzivno oseća i termalnim bazenima, odakle tiha muzika Baha zajedno sa piskavim glasićima, stvara, izlaže, živu sliku renesansnih majstora, u toplovodnim bazenima punim razigrane golisavobrčkajuće vesele razdragane, mahom debeljuškaste dečice Lakiteleka, čokoladirajući pute, da više veruju u njega. Podne je prošlo, jednokrilna bleštavobelo obojena drvenorupičasta staklena vrata tek što je Šanji otključao, otvorio, a hladnovlažni miris leda, svežeg mesa, prokačenih na galvaniziranim metalnim šiljastim vrhovima u dvonizu na zidu, poput raščeljušćenih zuba  crnokrvožedne ajkule u belom moru gigantskih pločica mesare, uvukao mi se u nos, jednjak, plućna krila i mozaik nostalgije, koji sam uvek osećao, za jedan kamičak cinoberbojni dopunio. Šanjija, koji je profesionalni lovac, Predsednik  lovačkog društva regiona, nisam video, četiri, možda i više godina. Ostao je isti visok, mršav, koštunjav, u licu – sa pravim širokim skoro geometriskim pravougaoničnim površinama čela, obraza, nosa, brade – i telu, nagao kada se o politici diskutuje, emotivan, dobroćudan, pomoćirad, samo su mu se čvrstokovrdžave tamnokestenjaste kratkošisane vlasi kose, uplele ravnomerno  raspoređeno po glavi srebrnobojnim nitima kao paukova mreža u jutarnjoj senci jos neizašlog sunčevog zraka na iglicama crnog bora. Iznenadio se vidno, osećajno i jako obradovao kada se u pozdravu okrenuo i video kako sam, pomalo, smetnozbunjen kao prva mušterija ušao, nakon podnevne pauze, u radnju. Pričali smo mnogo, brzo, skoro bez daha, o svačemu na preskoke, žustro, veselo, neprekidno nadvikujući se, upadali jedan drugom u reč ne dozvoljavajući  da se od svih ličnih svojih tema, događaja, uspeha, padova, susreta, misli kod drugoga glasovno završe, da se suština nove misli u sebi ne zaboravi, hteli smo odjednom u isto vreme da kažemo sve, što bismo redovno pričali dnevno, da smo zajedno sve ove godine bili, ostali, kao pre onoliko godina kada smo se upznali. Nađ Šanjija sam prvi put sreo posle svečanog predstavljanja Kongresnog centra u Budimpešti kada sam nesmotreno sasvim slučajno iz novčanika vadio garderobni broj, a fotografije iskliznule na crni mramorni pod hotela Novotel u Budimu…

Nema komentara :

Objavi komentar